Interesne sfere i Jugoslavija tokom II svetskog rata

Vojislav G. Pavlović

Interesne sfere i Jugoslavija tokom Drugog svetskog rata

Dugo se i u jugoslovenskoj i stranoj istoriografiji smatralo da su prilike u Jugoslaviji tokom II svetskog rata do te mere bila specifične da zahtevaju posebno proučavanje, kao i da paralele sa prilikama u drugim zemljama Istočne Evrope nisu naučno opravdane.[1] Razlozi za ovakvo tumačenje su mnogostruki a pre svega je to bio publicitet koji su još tokom rata uživali vodji dva poketa otpora, vodja rojalističkog, Dragoljub Mihailović, i vodja komunističkog Josip Broz, Tito.[2] Nezavisna spoljna politika Jugoslavije, posle raskida sa Informbiroom 1948. godine je takodje uticala da se formira uverenje da se jugoslovensko ratno iskustvo mora posebno proučavati. Otpor pružen Staljinu je tako tumačen masovnošću autonomnog partizanskog pokreta tokom rata. Tok dogadja na jugoslovenskom prostoru tokom osamdesetih i devedesetih godina ponovo je uticao na studije jugoslovenske istorije pošto se pokazalo da je unutrašnja kohezija Titove Jugoslavije bila vrlo krhka, jer se ona posle rušenja berlinskog zida i konačno raspala. Stvaranje novih država na jugoslovenskom podstaklo je pisanje novih studija istorije jugoslovenskog prostora, ali istovremeno nisu ponudjenja i nova tumačenja istorije II svetskog rata. Istovremeno u stranoj istoriografiji je stav prema Jugoslaviji utoliko izmenjen što je ona je uključena u studije o korenima hladnog rata u Istočnoj Evropi, dok se medju britanskim istoričarima ponovno otvorila polemika o posledicama Čerčilove odluke da podrži partizanski pokret otpora.

Naše je mišljenje da su uticaji posleratnih zbivanja u Jugoslaviji na proučavanje njenog ratnog iskustva onemogućili neophodnu revalorizaciju istorije II svetskog rata u Jugoslaviji. Uprkos nesumnjivih specifičnosti jugoslovenskog ratišta - etnički sukobi, gradjanski rat - naše je uverenje da se dogadjaji u Jugoslaviji moraju analizirati pre svegu u svetlu odnosa unutar savezničke koalicije. Shodno tome može se izneti teza da ni oslobodjenje zemlje niti ishod gradjanskog rata u njoj, od koga je zavisila njena posleratna politička orijentacija, nisu zavisili od uspešnosti pokreta otpora već od medjusavezničkih pregovora o podeli Evrope na interesne sfere. Iako je opšte poznato da su Ujedinjeno kraljevstvo i Sovjetski savez u nizu navrata nastojali da postignu sporazum o podeli interesnih sfera u Istočnoj Evropi, po našem uverenju presudan uticaj na sudbinu Jugoslavije je ipak imalo američko shvatanje interesnih sfera.

Pogledi administracije predsednika Ruzvelta na stvaranje interesnih sfera u Evropi bili su poredmet mnogobrojnih analiza. Tradicionalno shvatanje da se demokratska administracija predsednika Ruzvelta, sledeći idejno nasledje predsednika Vudro Vilsona - pravo na samoopredeljenje, sloboda trgovine i sistem kolektivne bezbednosti - odlučno protivila stvaranju interesenih sfera u Evropi, nizom novih analiza je dovedono u pitanje. Eduard Mark je izneo tezu da demokratska administracija nije prihvatala stvaranje eksluzivnih interesnih sfera, koje bi podrazumevale potpunu kontrolu nad ekonomskim i političkim životom država u datom regionu. Sa druge strane, u želji da očuva ratno savezištvo sa Sovjetskim savezom, američka adminstracija je od 1943. bila spremna da toleriše stvaranje sovjetske « otvorene interesne sfere » u Istočnoj Evropi. Pod konceptom « otovorene interesne sfere » Mark podrazumeva spremnost administracije predsednika Ruzvelta da prihvati da Sovjetski savez radi zaštite svoje teritorije kontroliše odbrambene sisteme država Istočne Evrope, pod uslovom da one zadrže pravo na slobodnu trgovinu i pravo da slobodno biraju oblik unutrašnjeg političkog uredjenja. Primer otvorenih interesnih sfera je za demokratsku administraciju je bio njen odnos prema Latinskoj Americi, te je on ponudjen Sovjetskom savezu kao model za njegov odnos prema Istočnoj Evropi. [3]Lojd Gardner nije tako eksplicitan u defiisanju stava Ruzveltove administracije prema stvaranju sovjetske interesne sfere u Istočnoj Evropi. On smatra da je predsednik Ruzvelt bio neodlučan, ali s druge strane Gardner je kategeročan kada tvrdi da je osnovni cilj Ruzveltovog puta u Teheran bio da postigne sporazum sa Staljinom, i to na taj način što bi ga ubedio da Sovjeti zauzmu stav prema Istočnoj Evropi nalik na odnos SAD prema Latinskoj Americi. [4]

Uprkos razlikama u definisanju karaktera moguće sovjetske interesne sfere u Istočnoj Evropi, spremnost američke administracije da prihvati njeno formiranje u istoriografiji se više ne dovodi u pitanje.[5] Mi ćemo nastojati da dokažemo ne samo da je Jugoslavija činila deo sovjetske interesne sfere, nego da je ona, zbog njenog geografskog položaja, bila prva od zemalja Istočne Evrope na koju je sporazum o stvaranju sovjetske interesne sfere, postignut na konferencijama u Moskvi i Teheranu 1943 godine i primenjen. U tom cilju analiziraćemo: 1) osnove američke spoljne politike 1943 godine, 2) proces stvaranja koncepta otvorenih interesnih sfera, 3) njegovu primenu na Jugoslaviju.

1)Osnovi američke spoljne politke 1943 godine

Osnovna načela svoje spoljne politike američka vlada je izložila u zajedničkoj izjavi američkog predsednika i britanskog premijera od 14. avgusta 1941. poznatoj kao Atlantska povelja. U povelji, namenjenoj prevashodno američkoj javnosti, anglosaksonske demokratije su se, za razliku od nacisitičke Nemačke, javno obavezale da neće rat iskoristiti za svoje teritorijalno prošîrenje i da će poštovati demokratski izraženu volju svih naroda porobljene Evrope. Principi izloženi u Atlantskoj povelji činili su osnov velikog projekta Ruzveltove administracije, Organizacije ujedinjenih nacija, koja je trebalo da bude garant mira u posleratnom periodu.

Neuspeh Društva naroda da spreči izbiojanje rata u Evropi obavezao je Ruzveltovu administracija da i američkoj javnosti i svojim saveznicima objasni na čemu zasnivaju uverenje da će Ujedinjene nacije uspeti da očuvaju mir posle rata. Predsednik Ruzvelt je u svojoj poruci Kongresu o stanju nacije 7. januara 1943, naglasio razliku izmedju Vilsonovog projekat medjunarodne organizacije i koncepta Ujedinjenih nacija. Osnove nove medjunarodne organizacije je po njemu trebalo da čini sporazum saveznika da nece učiniti nikakve akte agresije prema drugim državama. Jedinstvo Ujedinjenih naroda je po njegovom mišljenju bilo preduslov za očuvanje svetskog mira.[6]

Problem Ruzveltove koncepcije medjunarodne bezbednosti je bio u tome što medju saveznicima ne samo da nije postojala saglasnost nego oni nisu u celini prihvatili ni načela izneta u Atlantskoj povelji. Načelo slobodne trgovine je za britansku vladu u stvari bio jedva skriveni zahtev za rasturanjem Britanske imperije i preferencijalnih tarifa na kojima se ona zasnivala. Prvi ministar Vinston Čerčil je stoga odmah po potpisivanju Atlanske povelje dao tumačenje da se ona ne odnosi na Britansku imperiju. Načelo o pravu naroda na samopredeljenje se kosilo sa vitalnim bezbednosnim interesima Sovjetskog saveza, jer je Staljin zahtevao da anglosaksonski saveznici priznaju sovjetske granice iz 1941, dakle granice ustanovljene na osnovu sovjetsko-nemačkog sporazuma iz 1939. koje su ukjučivale, baltičke države, Besarabiju, Istočnu Poljsku i delove Finske.

Američki predsednik je stoga bio primoran da tokom susreta sa sa predstavicima druge dve velike sile obrazloži osnove sistema kolektivne bezbednosti na kojima je trebalo da se zasniva globalni sporazum tri velike sile. Prilikom posete ministra spoljnih poslova SSSR-a, Vjaćeslava Molotova Vašingtonu maja 1942, predsednik je predložio da tri velike sile i Kina zajedno uredjuju svetsku zajednicu tako što bi sproveli opšte razoružanje. Molotov, kao realan političar, želeo je da zna kako bi predsednikov plan bio sproveden u delo.[7]Godinu dana kasnije, marta 1943, Ruzvelt je britanskom ministru inostranih poslova Entoni Idnu, izložio svoju ideju projekta Organizacije Ujedinjenih nacija koje bi činila tri tela: 1.generalna skupština svih članica koja bi se sastajala jednom godišnje; 2.izvršni organ koga bi činili predstavnici četiri velike sile; 3. savetodavno telo u kome bi pored predstavnika četiri velike sile bilo zastupljeno još šest ili osam država. Odluke bi donosio izvršni organ dok bi druga dva tela imala samo savetodavnu ulogu.[8] Iako je predsednik predložio institucionalni okvir organizacije, ostalo je nejasno kako bi bili regulisani odnosi velikih sila.

Nedorečenost Ruzveltovog koncepta medjunarodnih odnosa prouzrokovala je i reakciju izolacionistički raspoloženih republikanskih kongresmena koji su u izborima za američki Kongres novembra 1942. postigli najbolje rezultate od početka New Dila. U Kongresu je demokratska većina bila svedena na svega četiri mandata, dok su u Senatu osvojili još devet mesta te je republikanska opozicija u Senatu brojala 37 članova. Republikanski kongresmeni su posebno strahovali da je administracija bez znanja predstavničkih tela u ime SAD preuzela obaveze za posleratni period. Po njihovom mišljenju Ruzveltovu administracija nije smela sama da donosi odluke o učešću SAD u medjunarodnim organizacijama posle rata, već je takve odluke po ustaljenoj proceduri morala odobriti dvotrećinska većina u Senatu.[9]

Medjutim, ispitivanja javnog mnjenja su, početkom 1943, pokazala da većina Amerikanaca želi da se odmah preduzmu neophodne mere kako bi se po završetku rata osigurao trajan mir. Republikanska stranka je stoga nastojala da iskoristi raspoloženje američke javnosti, kako bi preuzela inicijativu na spoljnopolitičkom planu. Predsednik Republikanske stranke, Harison Spengler (Harrison Spangler) krajem maja 1943, formirao je Savet republikanske partije za posleratno planiranje. Cilj ovog ad hoc formiranog organa, bio je da spreči sukobe izmedju izolacionističkog i internacionalističkog krila republikanske stranke. Tokom leta 1943. u okviru stranke je obavljen niz konsultacija koje su omogućile da 8. septembra 1943. Savet, na sastanku sazvanom na ostrvu Makinak u državi Mičigen, jednoglasno usvoji rezoluciju o spoljnoj politici u posleratnom periodu. Ovom rezolucijom je republikanska partija predlagala da SAD odgovorno učestvuju u posleratnoj organizaciji koja će omogućiti saradnju suverenih država sa ciljem da se spreči agresija, obezbedi trajan mir, i slobodan svet organizuje na pravnim osnovama.[10] Ovako sročena rezolucija uvažila je osnovne zahteve izolacionista. U njoj je bilo reči o suverenim državama koje saradjuju u okviru medjunarodne organizacije, i nije bilo predvidjeno da države na nju prenesu svoje ingerencije, te je na taj način sačuvano ustavno pravo Kongresa da suvereno odlučuje o svim pitanjima od vitalnog značaja za SAD.

Novo istraživanje javnog mnjenja iz septembra 1943. pokazalo je da većina Amerikanaca želi da spoljna politika ne bude predmet partijskih sukoba. Amerikanci su stoga izrazili želju da obe partije podrže odluku Kongresa kojom bi se SAD obavezale da posle rata učestvuju u medjunarodnim organizacijama za očuvanje mira. [11] Kao svojevrstan odgovor na zahteve američke javnosti, Kongres je 21. septembra 1943. usvojio deklaraciju deklaraciju Williama J. Fulbrighta, za koju je glasala i većina republikanskih kongresmena, kojom se Kongres obavezao da dela na formiranju odgovarajućeg medjunarodnog mehanizma koji bi raspolagao dovoljnom snagom da, po završetku rata, ustanovi i održi mir. U Senatu je potom predsednik spoljnopolitičkog odbora, demokratski senator Tom Konoli (Tom Connally), predložio rezoluciju koja je bila u skladu sa Fulbrajtovom deklaracijom i sa tekstom Makinak rezolucije republikanske stranke. [12]

2) Koncept « otvorenih interesnih sfera »

Opšta podrška ideji o Ujedinjenim nacija na američkoj političkoj sceni postavila je pred američku diplomatiju krupan zadatak, da ubedi Sovjetski savez da prihvati američki koncept nove medjunarodne organizacije. Imajući u vidu ogroman ruski doprinos savezničkoj borbi, (i posle iskrcavanja u Normandiji juna 1944, na zapadnom frontu Nemci su imali 90 divizija a na istočnom 250)[13], imperativ američke spoljne politike je bio osigurati dalje učešće SSSR u ratu i to iz više razloga. Preduslov za aktivnu posleratnu spoljnu politiku je bio da se američki gubici u ljudstvu smanje na minimum, što je bilo moguće jedino uz sovjetsko učešće u ratu jer bi veliki gubici prouzrokovali izolacionističku politiku SAD u posleratnom periodu. Sovjetska pomoć je bila neophodna i za okončanje sukoba sa Japanom pošto Nemačka bude pobedjena. SSSR je takojde trebalo da bude jedna od četiri velike sile koje je trebalo da garantuju mir u posleratnom periodu.[14]

Neophodnost saradnje sa SSSR-om medjutim nije sprečavala američku administraciju da primeti nagoveštaje sovjetske namere da Istočnu Evropu pretvori u svoju interesnu sferu u kojoj bi mogle opstati samo njoj prijateljske političke formacije. Vilijam Bulit, američki ambasador u SSSR-u od 1933 do 1936, januara 1943. skrenuo je pažnju američkom predsedniku na prirodu sovjetskog društva i na njene spoljne političke planove:

"Sovjetski savez je totalitarna diktatura u kojoj nema ni slobode govora ni slobodne štampe ni slobode veroispovedanja...Staljin je interese sovjetske države pretpostavio " svetskoj revoluciji", ali je u svakoj državi na svetu zadržao petu kolonu sovjetskih agenata u obliku javne ili tajne komunističke partije. Njihovo delovanje Staljin usmerava u skladu sa sovjetskim interesima koristeći ih za špijunažu, propagandu, rušenje ugleda odredjenih ličnosti, i za širenje svog političkog uticaja. Nema dokaza da je Staljin odustao od namere da širi komunističke ideje." [15]

Analizirajući situaciju u zemljama Istočne Evrope Bulit je upozorio američkog predsednika da SSSR ima nameru da uz pomoć komunista tih zemalja u njima nametnu vlade sovjetskog tipa.[16] Avgusta 1943. Bulit je još jednom skrenuo pažnju Ruzveltu na sovjetske namere da stvore svoju interesnu sferu na Istoku Evrope. Stoga je Bulit predlo/io da američke trupe svojim dolaskom u Istočnu Evropu spreče njenu boljševizaciju. Bulit je predlagao i da se anglosaksonske demokratije javno osude promene političkog uredjenja koje bi se moglo sprovesti uz zaštitu sovjetskih tenkova.[17]

Suštinska dilema se sastojala u pitanju kako pomiriti potrebu očuvanja jedinstva savezničke koalicije sa poštovanjem prava na samopredeljenje naroda Istočne Evrope i Balkana. Od jeseni 1941. i sovjetskog zahteva za priznavanje granica uspostavljenih 1941. bilo je jasno da Staljin nema nameru da odustane od teritorijalnih proširenja. Odnosi SSSR prema poljskoj vladi u izbeglištvu, pokazali su da je SSSR spreman da na svojim granicama prihvati isključivo kooperativne vlade.

Medjuitim, alternative saradnji sa Sovjetskim savezom nije bilo jer je američka diplomatija ocenila da SAD nisu u stanju da se efikasno suprotstave sovjetskom prodoru u Istočnu Evropu. Ljudski potencijal SAD je bio potpuno angažovan u vojnoj industriji i oružanim snagama te dodatne divizije, potrebne za pariranje Sovjetima, nije bilo moguće naći. Početkom 1943. pomoćnik američkog državnog sekretara, Adolf Berle, zaključio je da je nemoguće sprečiti Staljina da preuzme vlast u Istočnoj Evropi. Upravo u vreme kada su u Stejt Departmentu sačinjene navedene analize, septembra 1943, Združeni generalštab američke armije je odobrio uputstvo za šefa američke vojne misije u Moskvi generala Džona Dina (John R. Dean). U ovom uputstvu, izneta je ocena američkog generalštaba da će sovjetska armija, po završetku rata, biti u poziciji da diktira političku orijentaciju i teritorijalne promene u svim državama koje su se nalazile izmedju sovjetske i francuske granice. Američka armija je smatrala da nema mogućnosti da spreči ovakav ishod, jer je sovjetsko učešće u ratu na strani saveznika bilo od odlučujućeg značaja. U slučaju da se sovjetska armija povuče iz rata, a nemačka ratna mašina ostane nedirnuta, iskrcavanje u Evropi neće biti moguće, dok bi operacije u Evropi morale biti ograničene na dejstva avijacije. Istovremeno, puno učešće Sovjeta u ratu protiv Japana, odlučno bi doprinelo pobedi saveznika i znatno bi smanjilo anglo-američke gubitke.[18]

Odnosi sa Sovjetskim Savezom su se dakle morali bazirati na na premisi da Sjedinjene Države nemaju mogućnosti da vojno utiču na tok dogadjaja u Istočnoj Evropi. Upravo stoga je tokom priprema za konferencije u Moskvi i Teheranu uobličen koncept otovorenih interesnih sfera. Osnovu su činile analize sovjetske spoljne politike koje je septembra 1943. sačinila komisije Stejt Departmenta za dugoročno planiranje politike SAD (Policy Group). Grupa eksperata Stejt Departmenta, na čelu sa Čarlsom Bolenom (Charles Bohlen), u svojoj analizi pošla je od konstatacije da sovjetsku spoljnu politiku obeležavaju dve alternative: 1.saradnja sa anglosaksonskim demokratijama na osnovu principa izloženih u Atlantskoj povelji, 2.namera da se u Istočnoj Evropi, rukovodeći se isključivo svojim uskim državnim interesima, deluje samostalno.

Američki diplomati su dokaze za nameru SSSR-a da saradjuje sa zapadnim demokratijama našli u činjenici da je SSSR potpisavši Deklaraciju Ujedinjenih naroda prihvatio i načela Atlantske povelje izložena u njenom uvodu. Ugovor o savezu sa Velikom Britanijom sklopljen 26. maja 1942, takodje je, formalno, obavezao Sovjete da saradjuju sa Britanijom u obezbedjenju mira u Evropi tokom narednih dvadeset godina. Medjutim, u Stejt Departmentu se istovremeno uočavalo da Sovjeti nikada nisu zvanično prihvatili princip kolektivne bezbednosti u Evropi, kao što nisu izneli ni svoje poglede posleratno uredjenje Evrope. Američki analitičari su takodje jasno podvukli da: 1) je Sovjetski savez je zahtevao obnovu svojih zapadnih granica iz juna 1941, koje su uključivale i teritorije zauzete na osnovu sporazuma sa nacistima iz 1939, 2) se odlučno se protivio stvaranju regionalnih organizacija u Istočnoj Evropi. U Stejt Departmentu su takodje primetili sklonost sovjetskih diplomata da posle značajnih pobeda sovjetske armije tokom 1943, postepeno nastoje da se oslobode obaveza koje su preuzeli tokom prvih ratnih godina, kada se njihova zemlja nalazila u daleko težem vojnom položaju.

Obrise samostalne sovjetske spoljne politike, koja ne samo što nije bila u skladu sa načelima deklaracija koje su Sovjeti potpisali 1942, nego je, čak, nagoveštavala politiku koja bi mogla voditi u sukob sa zapadnim demokratijama, američke diplomate su videle pre svega u sovjetskom odnosu prema susedima. Prekid odnosa sa poljskom vladom u Londonu i stvaranje Unije poljskih patriota u Moskvi, nagoveštavali su nameru Sovjeta da osiguraju dominantan uticaj u toj susednoj zemlji. Stvaranje Nemačkog nacionalnog komiteta bio je još jedan nagoveštaj sovjetske namere da, po porazu Nemaca, Istočnu Evropu, ili možda ceo evropski kontinet, pretvore u svoju isključivu interesnu sferu, prekinuvši prethodno sve veze sa drugim dvema velikim silama. [19]

Dilemu koja, od dve opisane alternative, obeležava aktuelnu spoljnu politiku Sovjetskog saveza, u Stejt Departmentu su pokušali da razreše detaljno analizirajući stav sovjetske diplomatije prema Istočnoj Evropi. Bolen i njegove kolege su tvrdili da je Sovjetski savez smatrao da su na prostoru izmedju njegovih zapadnih granica, i istočnih granica Nemačke i Italije, angažovani njegovi vitalni interesi. Od nastanka Sovjetske države, njene vodje su naglašavali opasnost da male države Istočne Evrope posluže kao baze iz kojih bi bila organizovana agresija na SSSR. Sovjetska vlada je, u brizi za svoju bezbednost, nastojala da što je moguće veći deo ove "srednje zone" pripoji SSSR-u. Stalna ekspanzija sovjetske države smatrana je i za potvrdu superiornosti sovjetskog društvenog poretka. Do raspuštanja Kominterne 1943. Sovjetski savez se i zvanično obavezao da širi komunističku ideju. Vlade zemalja Istočne Evrope su smatrale da je sovjetska politika neprestane teritorijalne ekspanzije i podrške komunističkim partijama u regionu, predstavljala ozbiljnu pretnju njihovoj nezavisnosti. Američki stručnjaci su stoga verovali da po raspuštanju Kominterna nije napuštena politika destabilizacije sudenih zemljala, i da su komunističke partije u Istočnoj Evropi i dalje pod kontrolom Moskve. Raspuštanje Kominiterne je pre bio pokušaj da se umire strahovanja vlada susednih zemalja kako bi se omogućilo dalje širenje sovjetskog uticaja u zemljama "srednje zone". U zaključku svoga memoranduma eksperti su naveli :

"Mere koje Sovjetski Savez bude preduzeo u "srednjoj zoni" biće direktno uslovljene uspehom zapadnih sila da uvere Staljina da nemaju nikavih agresivnih namera, kao i obimom saradnje izmedju njih i Sovjetskog saveza. Ako Sovjetski savez prihvati da učestvuje u sistemu kolektivne bezbednosti, ima više izgleda da će poštovati nezavisnost zemalja Istočne Evrope i omogućiti normalne veze izmedju njih i drugih sila. Sa druge strane ako ne bude organizovan sistem kolektivne bezbednosti, nego Evropa bude podeljena na interesne sfere, Sovjetski Savez će verovatno zahtevati da cela "srednja zona" bude njegova interesna zona u kojoj će on ostvariti punu, a verovatno i isključivu političku i ekonomsku dominaciju. Ako se Rusija, u dogovoru ili ne sa njenim sadašnjim saveznicima, opredeli za politiku sfera uticaja, ona će verovatno zajedno sa jakom Nemačkom, ili Nemačkom pod sovjetskom hegemonijom, nastojati da dominira u "srednjoj zoni", isključivši na taj način svaki uticaj zapadnih sila".[20]

Sistem kolektivne bezbednosti, po oceni američke diplomatije, je dakle jedino omogućavao saradnju zapadnih saveznika i Sovjetskog saveza. U protivnom, pretila je opasnost da Sovjetski Savez u sporazumu sa Nemačkom, ili posle njenog poraza, potpuno dominira političkim i ekonomskim životom Istočne Evrope. Stoga je američka diplomatija, pripremajući se za predstojeće konferencije sa sovjetskim zvaničnicima, izradila svoj koncept politike prema SSSR-u. Polazna osnova te politike bilo je uverenje da je trajan mir moguć samo na osnovu punog razumevanja i svestrane saradnje tri ili četiri velike sile (uključiv i Kinu). Njihov sporazum je trebalo da bude osnov sistema kolektivne bezbednosti, koji bi garantovao sigurnosti i njima, i svim ostalim članicama Ujedinjenih naroda. Bez medjusobnog sporazuma ni velike sile ne bi mogle osigurati svoju bezbednost, te je njihov zajednički dugoročan interes bio da se predložena saradnja ostvari. Pojedinačna pitanja: granica, sudbine nekih neprijateljskih država ili ekonomske saradnje imala su daleko manji značaj, i morala su se sagledavati samo u sklopu opšteg sporazuma. Američki diplomati su svoj stav saželi rekavši:

"Od prvorazredne važnosti za budući uticaj i sigurnost Rusije je da osigura američko učešće u kolektivnom sporazumu, kao što je to i za SAD da osigura rusko učešće." [21]

Pretpostavljajući da će biti ostvaren globalni sporazum sa Sovjetskim savezom, u Stejt Departmentu su predvidjali da će se u okviru njega razmatrati i situacija u Istočnoj Evropi. Tako je bilo predloženo da Sjedinjene Države podrže obnovu Poljske kao nezavisne države, koja bi u okviru opšteg sistema bezbednosti bila povezana sa Rusijom i ostalim članicama Ujedinjenih naroda. Rešenje za rusko-poljski granični spor američki diplomati su videli kao deo opšteg mirovnog ugovora, koji bi mogao biti dopunjen sporazumnom razmenom stanovništva. Uopšte uzev, američki diplomati su verovali da su sporovi oko granica u Evropi od sekundarnog značaja i da ih treba posmatrati u funkciji zaključivanja opštih bezbedonosnih sporazuma. Namera američkih eksperata je bila spreče da pojedinačni pogranični sporovi ugroze globalni sporazum sa Sovjetski savezom.[22]

Na osnovu analize socijalne strukture zemalja Istočne Evrope u Stejt Departmentu su došli do zaključka da bi u tom regionu možda mogle biti formirane vlade "narodnog fronta", koje bi prihvatile da Sovjeti imaju odredjen uticaj na njihovu spoljnu politiku, ako bi u vodjenju unutrašnje politike zadržale potpunu samostalnost. Ovakav kompromis je medjutim onemogućavala sovjetska tendencija da, kao što je to pokazala sudbina baltičkih država posle 1939, umesto odlučujućeg uticaja sprovedu potpunu "sovjetizaciju" tih zemalja, te je imperativ američke spoljne politke bio da uvere Sovjetski savez da uzme učešća u sistemu koleltiven bezbednosti.

Prvi koraci u tom smeru su učinjeni još avgusta 1943 tokom tokom konferencije u Kvebeku, kada je državni sekretar Kordel Hal je, po predsednikovom odobrenju, dostavio britanskom premijeru i ministru spoljnih poslova nacrt Deklaracije četiri sile, koji je sadržavao američki projekt posleratnog uredjenja. Deklaracija je bila plod višemesečnog rada i konsultacija izmedju predsednika i Stejt Departmenta. Po Deklaraciji, četiri sile bi se obavezale da:

"prvog pogodnog momenta zajedno ustanove medjunarodnu organizaciju, zasnovanu na načelu suverene jednakosti svih država, i otvorene za sve zemlje velike i male, čiji bi zadatak bio očuvanje mira i bezbednosti u svetu.[23]

Čerčil i Idn su se odmah složili sa tekstom deklaracije, dok su je Sovjeti, kojima je Hal takodje odmah poslao deklaraciju, ocenili kao neprihvatljivu. Sovjetski ministar spoljnih poslova je obavestio Hala da pošto Kina nema uticaja na razvoj dogadjaja na najvažnijem ratištu, u Evropi, ona ne može imati status velike sile. [24] Američki predsednik, i demokratska administracija uopšte, na osnovu ocena američke armije i diplomatije sa jedne strane, zahteva javnog mnjenja i potreba unutrašnje politike sa druge strane, došli su do zaključka da je apsolutni imperativ američke spoljne politike, saradnja sa Sovjetskim savezom na osnovama definisanim u Deklaraciji četiri sile. Državni sekretar je, stoga, smatrao da je osnovni cilj njegovog puta u Moskvu na sastanak ministara inostranih poslova oktobra 1943, da ubedi sovjetsku vladu da prihvati Deklaraciju Četiri sile.

Američki predsednik je delio mišljenje svog državnog sekretara. Pred njegov polazak u Moskvu Ruzvelt je primio Hala. Tom prilikom predsednik je izložio američku politiku prema Istočnoj Evropi, na osnovu koje se jasno moglo zaključiti da je bio spreman da prihvati primat interesa Sovjetskog saveza u ovom regionu, ako bi to bio preduslov za saradnju sa prvom zemljom komunizma.

"Za Poljsku i Baltičke države predsednik je rekao, da kada bude video Staljina, ima nameru da apeluje na njega na osnovu moralnih načela. On bi mu rekao da ni Britanija ni mi nećemo ratovati sa Rusijom zbog Baltičkih država, ali da bi sa stanovišta ruskog ugleda u svetu bila dobra stvar ako bi ona želela da dve godine posle kraja rata, organizuje novi plebiscit u Baltičkim zemljama. .....Ista ideja bi se mogla primeniti za Istočnu Poljsku, ali da bi u svakom slučaju granica morala biti istočno od takozvane Kurzon linije, da bi Lavov pripao Pojskoj, a da se plebiscit održi pošto prodju prve posledice rata."[25]

Po mišljenju predsednika i američke diplomatije situacija u Istočnoj Evropi, gde odavno postoji sovjetski uticaj, nije smela postati prepreka za postizanje globalnog sporazuma sa Sovjetskim savezom. [26] Uspesi anglo-američkih armija po kapitulaciji Italije i napredovanje Crvene Armije na Zapad, doprineli su da se u Vašingtonu više nije sumnjalo u ishod ratnog sukoba. Stoga je za Ruzvelta i američku diplomatiju neposredno pred konferencije u Moskvi i Teheranu, pitanje posleratnog uredjenja bilo daleko važnije nego neposredni problemi drugog fronta u Evropi, na primer. Ključni problem za američku diplomatiju bio je kako uveriti Sovjete da im ne preti nikakva opasnost od zapadnih demokratija i da je u njihovom interesu da prihvate Deklaraciju Četiri sile kao osnov medjunarodnih odnosa u posleratnom periodu. U američkom predlogu dnevnog reda Moskovske konferencije, Deklaracija Četiri sile je zauzimala centralno mesto, dok pitanja vezana za ratni sukob skoro da uopšte i nisu bila zastupljena.

Američki državni sekretar je smatrao da je od prvorazredne važnosti uveriti Sovjetski savez da su sve tri velike sile u potpuno ravnopravnom položaju. On nije prihvatio poziv svog britanskog kolege da se pre odlaska u Moskvu, njih dvojica sretnu u Kairu, jer nije želeo da Sovjeti steknu utisak da zapadne demokratije dolaze na Moskovsku konferenciju sa unapred utvrdjenim i medjusobno usaglašenim stavovima.[27] Po dolasku u Moskvu, Hal je predložio Idnu da nastoje da uvere Sovjete da su i američka i britanska delegacija spremne da odvojeno sa njima raspravljaju o svim pitanjima. Američki državni sekretar je tim povodom zapisao u svojim memoarima:

"Smatrao sam važnim da sprečimo da se kod Rusa stvori sumnja da britanska i američka delegacija, medjusobno pregovaraju ne obavestivši ih. Idn se složio sa mnom."[28]

Napor da se zadobije rusko poverenje obeležio je američko učešće na konferenciji. Hal je, stoga, prihvatio ruski predlog da prva tačka dnevnog reda konferencije bude rasprava o merama za skraćenje rata. Sa druge strane, ruski ministar spoljnih poslova nije bio siguran da li u dnevni red konferencije treba uvrstiti američku Deklaraciju Četiri sile. Tokom priprema konferencije nije bila postignuta opšta saglasnost da li Kina treba da dobije status velike sile, pa su stoga Sovjeti predložili da se ovo pitanje i ne razmatra. Uz svesrdnu Idnovu pomoć, Kordel Hal je uspeo da dokumenat od ključnog značaja za američku spoljnu politiku uvrsti u dnevni red sastanka. Britanski ministar spoljnih poslova je kao treću i četvrtu tačku dnevnog reda predložio raspravu o merama za poboljšanje medjusobne saradnje tri velike sile, i o situaciji u Italiji i na Balkanu. Idn je takodje predložio da se posebno raspravlja o odnosima izmedju Sovjetskog Saveza i Poljske, o konfederacijama u Istočnoj Evropi, odnosu prema pokretima otpora u Jugoslaviji, i o zajedničkoj politici prema zemljama Istočne Evrope.

Američki državni sekretar uopšte nije želeo da učestvuje u raspravi u pitanjima vezanim za vodjenje rata. On je već na prvom sastanku izjavio da se ne smatra kompetentnim da učestvuje u razgovoru o ovim temama i prepustio je generalu Džonu Dinu, da iznese američki stav o drugom frontu u Evropi. Kada je britanski ministar spoljnih poslova pokrenuo pitanja konfederacija u Istočnoj Evropi, Hal je izneo generalan stav SAD da je najpre neophodno složiti se oko načela kojima će se tri velike sile rukovoditi u razmatranju pojedinačinih pitanja, pa tek onda preći na njihovo rešavanje.[29] Na ovaj način, američki državni sekretar stavio je na znanje svojim kolegama da je zainteresovan isključivo za raspravu o američkoj deklaraciji.

O situaciji u Jugoslaviji prvi put je bilo govora 23. oktobra. Idn je tom prilikom zatražio pomoć Sovjeta kako bi se obustavio sukob izmedju komunističkog i nekomunističkog pokreta otpora u Jugoslaviji. Hal uopšte nije želeo da učestvuje u raspravi, već je izjavio da je to vojno pitanje i prepustio reč generalu Dinu. Američki general je izrazio spremnost SAD da pomognu program diverzija i sabotaža u Jugoslaviji. Nesumnjiva američka nezainteresovanost za Jugoslaviju, omogućila je Molotovu da jednostavno izjavi da nije dobro upoznat sa situacijom u Jugoslaviji i da se ovo pitanje odloži. Stav američke delegacije primorao je Idna da predloži da se pitanje odnosa prema pokretima otpora u Jugoslaviji, kao posebna tačka, potpuno skine sa dnevnog reda konferencije, i da se razgovori nastave u bilateralnim kontaktima[30]. Britanski ministar spoljnih poslova je ocenio da je uzaludno i nepotrebno ovo pitanje dalje pokretati u prisustvu američkih predstavnika, jer su oni za njega potpuno nezainteresovani.

Američka delegacija je pokazala nezainteresovanost i za sve druge teme vezane za Istočnu Evropu. Na ovaj način su SAD posredno stavile na znanje sovjetskoj vladi da se neće mešati u zbivanja u sovjetskoj interesnoj sferi, ako SSSR prihvati da učestvuje u projektu posleratne medjunarodne mirovne organizacije izloženom u deklaraciji Četiri sile. Potonji pregovori izmedju sovjetske i britanske vlade o Istočnoj Evropi nisu stoga mogli biti ravnopravni. Bez američke podrške, britanska diplomatija nije bila u mogućnosti da izvrši iole ozbiljan pritisak, niti da bilo šta zahteva od Sovjeta.

Moskovska konferncija se završila objavljivanjem deklaracije Četiri sile. Ovom deklaracijom su zemlje potpisnice potvrdile svoju privrženost načelima Deklaracije Ujedinjenih naroda i zajedničkoj borbi protiv sila Osovine. Istovremeno su se obavezale na saradnju u vodjenju rata, ali na sovjetsko insistriranje, ne i tokom procesa okupacije neprijateljske teritorije. Izjavivši svoju spremnost da rade na osnivanju medjunarodne organizacije koja će se brinuti o čuvanju mira, sile potpisnice su se obavezale da se, u periodu pre uspostavljenje opšteg sistema bezbednosti, konsultuju pre upotrebe sile. Ovakva formulacija je usvojena na sovjetski zahtev i bitno se razlikovala od američkog predloga koji je predvidjao da se sile konsultuju i deluju zajedno. [31] Izmene koji su na sovjetski zahtev unete u tekst Deklaracije omogućile su da sovjetska vlada prihvativši niz opštih načela, zadrži potpunu slobodu akcije. Nastojeći da zadobije poverenje Sovjeta, američka vlada im je prepustila da, po svom nahodjenju, uredjuju prilike u Istočnoj Evropi. Adolf Berle, pomoćnik američkog državnog sekretara, početkom januara 1944. u svoj dnevnik je zapisao ocenu Moskovske konferencije koje je plastično oslikavala njene posledice:

"Iako nisam učestvovao u raspravama, posledice Moskovske konferencije me zabrinjavaju. Na prvi pogled u Moskvi je postignut dogovor četiri sile da saradjuju sa ciljem da pobede u ratu i da očuvaju mir posle njegovog završetka. Podrazumeva se da je tada bio priznato postojanje prevashodnog uticaja Rusije u Istočnoj Evropi. To bi trebalo da bude sprovedeno u delo preko partizanskih pokreta kao što je Titov u Jugoslaviji. Neki razočarani ljudi počinju da govore o "Istočnom Minhenu". Ja se iskreno nadam da nisu u pravu, jer ako bi to bilo tačno, mnogi od nas imaju sastanak sa smrću u narednih dvadeset godina."[32]

Stučnjak za Jugoslaviju u Stejt Departmentu Kavendiš Kenon, učesnik Moskovske konferencije, smatrao je da je na njoj postignut sporazum po kojemda se SAD neće mešati u prilike na Balkanu. [33] Za američke diplomate, dakle, nije bilo sumnje da su SAD tokom Moskovske konferencije stavile do znanja Sovjetima da su nezainteresovane ne samo za celu Istočnu Evropu, nego i za Jugoslaviju. Uprkos ovakvom ishodu, američki državni sekretar je ocenio Moskovsku konferenciju kao ogroman uspeh američke diplomatije.

Američki državni sekretar nije bio usamljen u svojoj oceni Moskovske konferencije. Njegovo izlaganje pred oba doma Kongresa o toku konferencije, bilo je pozdravljeno ovacijama. Hal je bio prvi državni sekretar kome je pripala čast da govori pred oba doma Kongresa, upravo jer se smatralo da je Moskovskom deklaracijom i usvajanjem Konolijeve deklaracije u Senatu, postignuto apsolutno jedinstvo i na američkoj političkoj sceni i medju saveznicima. Temeljna načela zajedničke borbe i trajnog i stabilnog mira bila su, smatralo se, opšte prihvaćena.

3) Primena koncepta « otvorenih intersenih sfera na Jugoslaviju

Kako je Hal u Moskvi odbio da razgovara o vojnim pitanjima, predsednik je, tokom puta za Kairo i Teheran, najviše vremena posvetio razmatranju zahteva koje su Sovjeti pokrenuli u Moskvi, tojest da saveznici izvrše snažan pritisak na Tursku da udje u rat, i na Švedsku da im stavi na raspolaganje svoje vazduhoplovne baze. Pošto je predsednik je bio primoran da zbog stava američkog vojnog vrha, još tokom Moskovske konferencije odbije obe sovjetske inicijative, on je za vreme putovanja brodom Ajova, a potom i tokom konferencija u Kairu i Teheranu izabrao da umesto navedenih akcija predloži savezničko iskrcavanje u Jugoslaviju. Jugoslavija je tako postala sredstvo kojim je trebalo dokazati da je američka armija spreman da prihvati da Sovjetski savez odlučuje o savezničkim akcijama u Jugoslaviji a time i u Istočnoj Evropi, što je bio prvi nagoveštaj da je američka administracija bnila spremna da prihvati formiranje sovjetske interesne sfere.

Tokom sastanaka sa načelnicima štabova sva tri roda američke armije, predsednik Ruzvelt je upozorio da se sovjetsko stanovište mora uzeti u obzir kada se bude odlučivalo o operacijama u Istočnom Mediteranu i na Balkanu. On je istakao da su se sovjetske armije nalazile na svega 40 kilometara od Besarabije. One bi mogle za nekoliko nedelja ući u Rumuniju, i tada bi sovjetska vlada mogla da postavi zahtev da se zapadni saveznici iskrcaju na Jadranu kako bi se dve armije srele na Dunavu. [34] Američki predsednik je na ovaj način potvrdio da je bio spreman, ako bi to Sovjeti zahtevali, i da pošalje američke trupe na Balkan, što je do tada odlučno odbijao. Razlozi za ovakvu odluku bili su isključivo političke prirode, jer su američki generali, i pored uspeha sovjetske ofanzive, i dalje smatrali da za iskrcavanje na Jadranu nema opravdanja. Želeći da stvori klimu uzajamnog poverenja, predsednik je pristajao da na sovjetski zahtev pošalje američke vojnike u Jugoslaviju.

Američki stav o sudbini jugoslovenskih naroda ovom odlukom nije bio promenjen. Istom prilikom američki predsednik je izjavio:

"Na primer mi ne želimo da se naše trupe koriste za rešavanje lokalnih razmirica u zemljama kao što je Jugoslavija. ....Mi ne želimo da budemo primorani da držimo američke trupe u Jugoslaviji".[35]

Ruzvelt je još jednom potvrdio da SAD nisu posebno zainteresovane za prilike u Jugoslaviji, ni tokom rata, a niti po njegovom završetku. Tokom sastanaka sa britanskim premijerom i načelnicima generaštabova anglo-saksonskih demokratija u Kairu 24. novembra 1943, predsednik je još jednom analizirao situaciju u Jugoslaviji isključivo u svetlu napredovanja sovjetske armije rekavši:

"Rusko napredovanje, ako se nastavi ovim tempom, dovešće našeg saveznika za nekoliko nedelja na rumunsku granicu. Na predstojećoj konferenciji Rusi bi mogli da pitaju šta mi nameravamo da učinimo u tom slučaju. Mogli bi predložiti da se naše levo i njihovo desno krilo spoje. Mi moramo biti spremni da odgovorimo na ovo pitanje. Rusi bi mogli predložiti da organizujemo operaciju na severu Jadranskog mora sa ciljem da se pruži pomoć Titu".[36]

Predsednik Ruzvelt je tokom boravka u Kairu primio i jugoslovenskog suverena. Kralj Petar II mu je predložio da prihvati Čerčilovu strategiju o daljoj ofanzivi na Mediteranu, u okviru koje je, po njegovom mišljenju, trebalo organizovati i iskrcavanje u Jugoslaviji. Ruzvelt je još jednom potvrdio da je zvaničan američki stav da drugi front u Evropi treba da bude otvoren u Francuskoj[37]. Ova odluka, koju su jednoglasno podržavali i američka i armija i diplomatija, mogla je pretrpeti izmene samo ako bi od toga zavisila saradnja sa Sovjetskim savezom.

Najbolja potvrda da su odnosi sa Sovjetskim savezom bili od primarnog značaja za američku administraciju, bilo je ponašanje američkih zvaničnika prema britanskim kolegama tokom konferencije u Kairu. Američki predsednik je u načelu odbio da konferencija u Kairu dobije karakter anglo-američkog samita na kome bi se utvrdile zajednički stavovi pre susreta sa Sovjetima. Zbog prisustva vodje Kuomintanga, Čang Kaj Šeka, sastanak je dobio tripartitni karakter, a dalekoistočne teme su dominirale razgovorima. Tokom razgovora izmedju britanskog i američkog vojnog vrha, američki generali su odučno odbili britanski predlog da se nastavi ofanziva u Mediteranu. Američki generali su insistirali da se trupe koncentrišu, kako bi se iskrcavanje u Francuskoj izvršilo što pre i sa što većim snagama. Britanci su smatrali da bi se ofanzivom u Istočnom Mediteranu postigli veliki uspesi, čak i po cenu da se iskrcavanje odloži za neki mesec. Američki predsednik se takodje jasno usprotivio nastavljanju Čerčilove mediteranske strategije, ali je smatrao da se konačna odluka ne može doneti bez Sovjeta. Na ovaj način su anglo-amerikanci, prepustili da Sovjeti odlučuju o daljim operacijama na zapadnom frontu.[38]

Ovakav ishod Kairske konferencije bila je direktna posledica predsednikove namere da prvenstveno ima u vidu potrebu zaključivanja globalnog sporazuma sa Sovjetskim Savezom, što je zapravo i bio pravi cilj njegovog puta. Stoga je tema sastanka američkog generalštaba sa predsednikom u Teheranu, neposredno pred početak konferencije bila: Šta učiniti ako Sovjeti budu zahtevali izvodjenje velikih operacija u Mediteranu u periodu koji prethodi iskrcavanju u Francuskoj. Američki stratezi su smatrali da se treba odlučiti za operaciju koja bi najmanje ugrozila pripreme za iskrcavanje u Francuskoj, i stoga su predložili da se intenzivira kampanja u Italiji. Predsednik je, još jednom, naglasio da bi Sovjeti mogli zahtevati da, po njihovom ulasku u Rumuniju, zapadni saveznici organizuju operaciju i na Balkanu. General Maršal je ocenio da bi se u tom slučaju moglo organizovati dopremanje pomoći Brozovim snagama preko jadranskih luka. Dalje napredovanje nije bilo moguće jer su komunikacije sa unutrašnjošću bile jako slabe. Predvidjajući da će Britanci i na sastanku velike trojice insistirati na daljim operacijama u istočnom Mediteranu, predsednik je izjavio da je on pre naklonjen akcijama na Jadranskom moru nego na Dodekanezu, jer je smatrao da su one zapravo uvod u iskrcavanje u Grčkoj. Stoga je predlagao da se na istočnoj obali Jadrana, i u sadejstvu sa Brozovim jedinicama, organizuju akcije nevelikih jedinica komandosa, do 2000 ljudi. Takodje je predložio da se manjim snagama iz Rijeke i Trsta napreduje na sever. Komandant predsednikovog ličnog štaba, admiral Vilijam Leahi, (William D. Leahy), je primetio da je preduslov za ove operacije, uspešna ofanziva na italijanskom frontu.[39]

Osnovna strateška dilema za američki vojni vrh nije dakle bila Mediteran ili iskrcavanje u Francuskoj, nego koje bi operacije mogle SAD organizovati da zadovolje zahteve SSSR-a, i stvore povoljnu klima za političke razgovore. Američki predsednik je, nastavljajući svojevrsnu ofanzivu šarma, u Teheranu prvo imao odvojeni sastanak sa Staljinom. Prethodni Čerčilov predlog za sastanak Ruzvelt je odbio. Predsednik je odmah izjavio da je je prevashodno želeo da se na sastanku velike trojice raspravlja o merama koje bi trebalo preduzeti kako bi se bar 30 do 40 nemačkih divizija primoralo na povlačenje sa Istočnog fronta na druga ratišta. Tokom plenarnog sastanka velike trojice koji je odmah potom usledio, Ruzvelt je ovaj problem još preciznije postavio, rekavši da treba odlučiti kako bi anglo-američke armije u Mediteranu mogu najbolje pomoći napredovanju Crvene armije, a da se ne dovede u pitanje iskrcavanje preko Lamanša. U tom cilju je predsednik i predložio da se savezničke trupe iskrcaju na severu Jadranskog mora, i potom da, zajedno sa partizanima, napreduju na severoistoku ka Rumuniji, da bi se spojile sa sovjetskim trupama koje su napredovale iz Odese. [40]

Ovim predlogom, predsednik je želeo da razreši dilemu koliki su značaj Sovjeti pridavali balkanskom ratištu. Staljin je svojim odgovorom razrešio sve nedoumice američkih stratega. Po njegovom mišljenju iskrcavanje preko Lamanša, operacija Overlord, bila je od najvećeg značaja. Stoga je smatrao da u Mediteranu treba organizovati samo operacije koje bi doprinele uspehu Overlorda. On je predložio da se paralelno sa iskrcavanjem u severnoj Francuskoj organizuje iskrcavanje na Azurnoj obali.[41] Pokušaji britanskog premijera da u daljem toku konferencije ponovo pokrene pitanje operacija u Istočnom Mediteranu i na Balkanu, bili su stoga unapred osudjeni na neuspeh. Staljinovo protivljenje anglo-američkim operacijama u Istočnom Mediteranu, konačno je stavilo ad acta Čerčilovu mediteransku strategiju.

Globalni sporazum sa SSSR-om, osnovni cilj predsednikovog puta u Teheran, zasnivao se na ideji o Ujedinjenim nacijama koju je Ruzvelt izložio Staljinu tokom njihovog drugog sastanka 29. novembra. Razvijajući koncept medjunarodne saradnje sadržan u Deklaraciji Četiri sile, predsednik je Staljinu izložio projekat strukture Ujedinjenih nacija. Nova medjunarodna organizacija bi se sastojala: 1. od tela koje bi sačinjavale sve članice i koje bi imalo samo konsultativni karakter, 2. Izvršnog komiteta od 10 članica koji bi se bavio ne-vojnim pitanjima, i u kome je, na sovjetski zahtev bilo predvidjeno da velike sile imaju pravo veta, i 3. Saveta četiri velike sile koji bi razmatrao pretnje svetskom miru. Prihvativši u načelu projekat o Ujedinjenim nacijama, Staljin se nije složio da Kina dobije status velike sile i predložio je stoga da nova medjunarodna organizacija umesto jednog saveta velikih sila, ima dva zasnovana na regionalnom principu. Kina bi na ovaj način bila prisutna samo u dalekoistočnom savetu. Predsednik je ostao pri svom prvobitnom konceptu, jer je verovao da se Kongres ne bi složio da SAD učestvuju u komisiji koja bi se bavila isključivo evropskim pitanjima. Ovom prilikom Ruzvelt je naglasio da će SAD odmah po završetku rata povući svoje kopnene trupe iz Evrope.[42]

Drugi sastanak Ruzvelta i Staljina završen je na obostrano zadovoljstvo. Staljin je prihvatio osnove nove medjunarodne organizacije, dok je predsednik nagovestio da će se po povlačenju američkih trupa stvoriti prostor za vojnu i političku dominaciju SSSR u Evropi. Pošto je postignut sporazum sa SSSR-om, američka delegacija nije želela da se suviše zadržava na problemu Istočne Evrope. Prilikom trećeg sastanka sa Staljinom, predsednik ga je obavestio da se slaže sa pomeranjem poljsko-sovjetske, i poljsko-nemačke granice na Zapad, ali da zbog birača poljskog porekla u SAD, on neće biti u mogućnosti da u narednih godinu dana o tome dâ bilo kakvu javnu izjavu.

Mnogo jasnije nego Hal u Moskvi, Ruzvelt je u Teheranu stavio do znanja Staljinu da je zainteresovan isključivo za pobedu u ratu, i za osnivanje organizacije Ujedinjenih nacija. Prepustivši rešavanje ostalih spornih pitanja u Evropi Čerčilu i Staljinu, američki predsednik je, imajući u vidu realan odnos snaga u velikoj koaliciji, dao svoj pristanak na stvaranje sovjetske interesne sfere u Istočnoj Evropi. U okviru ovako sačinjenog globalnog sporazuma, sudbina Jugoslavije nije izazivala nikakve sporove. Sve tri strane složile su se da treba nastaviti sa dopremanjem opreme, oružja i municije Brozovim jedinicama.

Za odnos američke administracije prema Jugoslaviji karakteristično je mišljenje predsednika Ruzvelta. On je po povratku iz Teherana u Kairo, tokom razgovora sa američkim ambasadorom pri jugoslovenskoj vladi Linkolnon Makveaom (Lincoln Mac Veagh) rekao:

« Predsednik je rekao da on misli da je najbolji način da se reši situacija u Grčkoj i Jugoslaviji, da se oko njih podigne veliki zid, i dopusti im se da vode rat, pa da se potom saradjuje sa pobednikom".[43]

Za Jugoslaviju, kao uostalom i za čitavu Istočnu Evropu, SAD su bile nezainteresovane te je ceo region postao deo sovjetske interesne sfere. Upravo zbog američke nezainteresovanosti, stav velikih sila prema Jugoslaviji bio je utvrdjen u skladu sa sovjetskim željama. Sovjeti su na ovaj način, svom štićeniku, Josipu Brozu, obezbedili i medjunarodno priznanje i materijalnu pomoć. Amerikanci su, istovremeno, uz pomoć Sovjeta, jednom zauvek odbacili planove britanskog partnera o iskrcavanju na Balkanu. Kako su to eksperti Stejt Departmenta već septembra 1943. zaključili u svojim analizama, sudbine pojedinačnih država bile su daleko manje značajne od globalnog sporazuma sa Sovjetskim savezom, od koga je zavisio ishod rata i mira u posleratnom periodu.

[1]vidi, Lundestad G, American non -policy towards Eastern Europe, Oslo 1978.

[3]Eduard Mark, American Policy towards East Europe and the Origins of the Cold War, 1941-1946, The Journal of American History, N° 68/2, September 1981, Bloomington 1981.

[4]Lloyd C. Gardner, Spheres of Influence. The Partition of Europe from Mjunich to Yalta, London 1993, 150, 162,172.

[5]Kimbal, F.W, The Juggler. Franklin Roosevelt as Wartime Statesman, Princeton 1991, Bruno Arcidiacono, L’Europe balkanique entre guerre et paix, relations interalliées et partage en sphères, Relations internationales, 47, (3), 1986, p. 352-354.

[6]Poruka predsednika Ruzvelta o stanju nacije, Vašington 7.1.1943, Documents on Americain Foreign Policy, IV, Boston, 1942, p. 38-42.

[7]Warren F. Kimbal, The Juggler. Franklin Roosevelt as Wartime Statesman, Princeton 1991, 85.

[9]R.Darilek, A Loyal Opposition in the Time of War. The Republican Party and the Politics of the Foreign Policy from Pearl Harbour to Yalta, London 1976, 68,69.

[13]J.L.Gaddis, The United States and the Origins of the Cold War 1941-1947, New York, 1972, p.79.

[14]J.L.Gaddis, Strategies of Containment. A Critical Appraisal o American National Security Policy, New York 1982, 4-9.

[15]Vilijem Bulit-Ruzveltu, Vašington 29.1.1943, u Orville H.Bullitt, For the President Personal and Secret. Correspondence Between Franklin D.Roosevelt and William C.Bullitt, Boston 1972, 575-590.

[18]M. Matloff, Strategical Planninig for Coalition Warfare 1943-1944 , I, Washington, 1959, p. 292, 293.

[19]"Memorandum Policy Group", Present trends of Sovient Foreign Policy, Washington 18.9.1943, br. 4, fond Čarlija Notera (Charley Notter), kut. 119, grupa 59, ASD.

[20]Memorandum Policy Group: Soviet Attitude on Regional Organisations in Eastern Europe, br. 14, Vašington 23.9.1943,Isto.

[21]"Memorandum Policy Group": Some suggestion for determination future bases of Soviet-American relations, br 17, Washington 23.9.1943, fond Čarlija Notera, kut 119, grupa 59. ASD.

[23]Hull, The Memoires of Cordel Hull, II, New York, 1948, p. 1238.

[25]Zapisnik sa sastanka Ruzvelta sa Halom, Vašington 10.11.1943. FRUS, 1943, I, 541.

[26]K. Sainsbury, The Turning Point. Roosevelt, Churchill, and Chiang-Kai-Shek, 1943. The Moscow, Cairo, and Teheran Conferences. Oxford 1986, 54-56.

[32]Adolf Berle, Navigating the Rapids1918-1971, New York 1973, 449.

Memorandum o razgovorima Kenona sa Bernardom Jarovom, oficirom OSS-a, vodjen 10 aprila 1943, u Memorandumu Jarova svom pretpostavljenom Džonu Hjuzu od 26.6.1944, jedinica 160, kutija 26, dosije 168, grupa 226, ASD.

[34]Zapisnik sa sastanka predsednika Ruzvelta sa američkim vojnim vrhom održan na brodu Ajova 19.11.1944, FRUS, The Conferences at Cairo and Teheran, 258.

[37]P. Karadjordjević, Život jednog kralja. Memoari Petra II Karadjordjevića, Beograd 1990, 212, 213.

[39]FRUS, The Conferences at Cairo and Teheran, 478,481.

[43]J.O.Iatrides, Ambassador MacVeagh Repports, Priinceton 1973. 367.