Du{an T. Batakovi}

Dušan T. Bataković

SRBIJA NA ZAPADU: O FRANCUSKIM UTICAJIMA

NA POLITIČKI RAZVOJ MODERNE SRBIJE

"Kad su se u srpskoj inteligenciji počele javljati prve misli o slobodi i pravima čoveka,

o poštovanju koje se mora imati prema ispravnim

ličnostima i ličnom dostojanstvu, te misli su na prvom mestu

bile francuskog porekla ili inspirisane faktima

francuske istorije, naročito Velikom revolucijom."

Jovan Cvijić

Posle dugih stoleća izolacije pod osmanskom vlašću, povratak Balkana u zajednicu evropskih naroda, najavila je - na nivou političkih ideala - epoha prosvećenosti. S odbacivanjem verske netrpeljivosti - koja je od kraja srednjeg veka otežavala i političku i vojnu saradnju dinamičnih zemalja zapadnog sveta sa narodima evropskog jugoistoka potčinjenim osmanskoj vlasti - mislioci iz doba prosvećenosti inaugurisali su novi sistem univerzalnih vrednosti, zasnovan na prirodnim pravima, kao negaciji verskih deoba i staleških privilegija iz prethodne epohe.[1]Granica civilizacija, izmedju Evrope i Orijenta, omedjena rasprostiranjem Osmanskog carstva, bila je načeta idejnim zračenjem novih, univerzalnih doktrina o pravima čoveka i naroda, a njeno potiranje najavljeno narodnim pokretima u godinama posle francuske revolucije; ta granica srušena je, definitivno, posle obnavljanja balkanskih država u XIX veku. Politički uzori balkanskim državama, uz podrazumevajuće kulturne osobenosti i nasledjena iskustva patrijarhalne sredine, bile su zapadne ustanove i političke vrednosti ponikle u krugu evropske civilizacije. [2]

Uz mnogo teškoća, različite zapadne institucije bile su, u početnoj fazi državnog organizovanja, mehanički preslikane u balkansku sredinu koja, za razliku od Zapada, nije raspolagala složenom društvenom stratifikacijom neophodnom za skladno fukcionisanje preuzetih ustanova. Odsustvo socijalnih razlika i jasno izraženih društvenih slojeva, premda značajna prepreka u ukorenjivanju zapadnih ustanova, stimulisalo je mlade političke elite u balkanskim državama da postojeći jaz izmedju Balkana i evropskog Zapada, pokušaju da premoste saobražavanjem usvojenih ideja domaćim političkim realnostima. Rezultati su, razumljivo, varirali od jedne do druge balkanske zemlje, ali je neporeciva činjenica da je upravo dinamizam u primeni političkih ideja - koje su išle korak ispred političkih i socijalnih realnosti - davao sveže impulse političkom razvoju balkansih država. U slučaju Srbije, kao i u drugim balkanskim zemaljama, procesi evropeizacije, vesternizacije i modernizacije tekli su uporedo, utiskujući u politički pejsaž obnovljene srpske države, snažna obeležja zapadnih iskustava. Uloga francuskih uzora, u nadmetanju s političkim doktrinama koje su dolazile iz susedne imperije Habsburga i slovenske Rusije, tradicionalnog zaštitnika balkanskih hrišćana, ukazuje se kao izuzetno značajna u posredovanju zapadnih doktrina u Srbiji i njenom postepenom uklapanju u Evropu.

Dodiri i uticaji

Ratovi Napoleonove epohe doveli su u bliži dodir Francusku sa Srbijom i Srbima, ali uglavnom posredno. Najpre preko uskog broja srpske elite u južnoj Ugarskoj koji su od Temišvarskog sabora 1790, prihvatila ideje prosvetiteljstva, potom posredstvom francuske politike u bivšim posedima Venecije (Provinces illyriennes 1809-1813) u kojima je živeo i znatan broj Srba i koja se na jugu dodirivala s Crnom Gorom. Zatim, u odnosima s Osmanskim carstvom (konzulat u Travniku), odakle su osmatrane prilike u susednoj Srbiji. U senci grandioznog preobražaja koji je pokrenula revolucija, a u pozadini Napoleonovih ratova, na rubu prostora koji se smatrao civilizovanim, odvijala se, Srpska revolucija, kako je Leopold von Ranke nazvao ustanak srpskih seljaka u beogradskom pašaluku najpre protiv lokalnih dahija, a ubrzo zatim i protiv osmanskih gospodara (1804-1813).

Odredjene sličnosti, čak i kad se uzmu u obzir veoma krupne razlike izmedju Francuske i Srbije - u socijalnom sklopu, političkim tradicijama, kulturnom nasledju i ekonomskom razvoju - ipak je moguće uočiti. Iz takve perspektive, ustanička Srbija imala je, u ravni političkih težnji, odredjene sličnosti s pokretima nastalim u francuskoj revoluciji. Započeta 1789. francuska revolucija se odvijala kao borba trećeg staleža protiv dominacije aristokratije i crkve - kao borba za njegovo ravnopravno učešće u vlasti. Srpski seljaci nisu se 1804 pobunili samo protiv osmanske dominacije nego i protiv feudalnog režima koji ih je, nagrizen anarhijom i stalnim povećanjima porezima, snažno pritiskao.

Kao opšteprihvaćeni sinonim za civilizaciju i kulturu, ali i za političke i gradjanske slobode, Francuska je, nesumnjivo, imala posebno, čak privilegovano mesto u razvoju balkanskih društava, najviše rumunskog a zatim i srpskog društva u XIX veku. Za prosvećenu balkansku elitu, Francuska je bila svetionik slobode, a Pariz mesto hodočašća gde su se generacije studenata od kojih će nastati politička klasa balkanskih država, pričešćivalo idejama slobode kao jednom vrstom nove vere. Rumunski političar Demetar Bratianu pisao je još kao student Žilu Mišleu (Jules Michelet) da francuska revolucija "u sebi sažima sve prethodne, da ih zaokružuje i ostvaruje...Hodočasnici više ne idu jedni u Meku, a drugi u Jerusalim. Jevreji, hrišćani, muslimani, svi dolaze u Francusku, svetu zemlju svih".[3]

Kao i francuska revolucija, srpska revolucija imala je evoluciju koja je počela socijalnim i političkim zahtevima da bi se završila fundamentalnim preobražajem s posledicama koje su imale efekat i društvene i nacionalne revolucije. Načelo nacionalne suverenosti - da sva vlast u državi potiče od naroda - imala je u Srbiji, saglasno njenim skromnim tradicijama i ograničenim mogućnostima, veoma značajan odjek. Načelo narodnosti istaknuto u Francuskoj, vezano s načelima o političkim slobodama i gradjanskoj jednakosti, poklapalo se sa osnovnim težnjama egalitarnog, agrarnog društva u Srbiji.

U političkom i kulturnom pejsažu bitno različitom od francuskog, Srbija će imati i donekle sličnu, cikličnu putanju na putu u nacionalnu samostalnost (1878) i konačno uspostavljanje demokratskog režima (1903): najpre socijalnu i nacionalnu revoluciju praćenu serijom ratova (1804), zatim slom okupaciju i restauraciju (1813); potom venac novih pobuna, praćen erupcijom demokratskih težnji koje se okončavaju u vladarskom apsolutizmu. Sledila je, ponovo, serija neuspešnih i uspešnih ratova i, na kraju, uspostavljanje parlamentarne demokratije (1903).[4]

U zemlji gde se savremena država oslanjala na egalitarne težnje seljaštva, a u kojoj se brzo širilo jakobinsko shvatanje države, u društvu bez snažnih tradicija crkvene kaste i plemstva, načela francuske revolucije, kao jedan utopijski ideal, bila su snažno prisutna najpre u inteligenciji; zatim su, posredstvom elite školovane na evropskom Zapadu, posebno preko škola, širene i na obrazovane slojeve gradskog i seoskog stanovništva. Za ustaničku Srbiju, odnosno za uzak deo njene prosvećene elite, nije bio bez značaja i izvesnog odjeka jedan važan politički proncip definisan u francuskoj revoluciji: da opšta volja (la volonté generale) treba da bude nosilac i glavna poluga izvršne vlasti, umesto načela Starog režima, po kojem vlast funkcioniše kao posrednik sučeljenih interesa različitih staleža. Načelo opšte volje podrazumevalo je i pristup po kojem osnovni zakoni zemlje proizlaze iz jedne ustavotvorne skupštine koja okuplja predstavnika čitavog naroda: ta skupština generiše, potom, njihov zajednički interes. [5]

Ta ideološka konstrukcija skladno se uklapala u shvatanja agrarnog stanovništva u Srbiji: da preko tradicionalne ustanove - Narodne skupštine - sama donosi odluke koje odredjuju politički pravac u zemlji. Ova naizgled samo slučajna podudarnost, proizašla iz egalitarnih vizija dva socijalno bitno različita društva, biće, medjutim, jedna od glavnih poluga za kasnije prihvatanje francuskih doktrina u srpskom društvu. Već su rana preuzimanja francuskih ustavnih rešenja - u Sretenjskom Ustavu 1835. koji je teorijski bio prilagodjen podeli vlasti po Monteskjeovom delu "O duhu zakona" - pokazala značajnu prijemčivost srpske sredine za sklop političkih ideja koje su, proizašle iz Prosvećenosti, kvalitativnu evoluciju prošle u istorijskom luku uokvirenom Francuskom revolucijom.

Mnogo važnija za prihvatanje francuskih doktrina, bila je ideologija o revoluciji koja oslobadja seljaštvo i daruje mu pravo privatnog poseda nad zemljom, Još je francuski istoričar Žil Mišle u svojoj široko čitanoj knjizi "Narod" iz 1846, isticao jednu egalitarnu viziju društva proizašlog iz francuske revolucije. Mišle je napravio oštru razliku izmedju aristokratske Velike Britanije i revolucionarne Francuske: dok je Britanijom oko 32.000 bogatih lica vladalo nad čitavim stanovništvom, francuska revolucija je eksproprijacijom imanja plemstva i crkve donela jednakost francuskom seljaštvu koje je u broju od 15 do 20 miliona duša, uživalo pravo slobodnog seljačkog poseda. Taj obrazac slobode je, u potonjim decenijama, bio dodatno pothranjivan sve dok nije postao mit koji je većinu francuskog seljaštva priveo političkoj levici i republikanskim opredeljenjima,[6] a elitama pretežno agrarnih naroda na Balkanu, dao jedan privlačan model za političku akciju.

Politička konvergencija

U ravni političkih odnosa, Srbija s Francuskom nije imala loših iskustava kao sa drugim velikim silama koje su, štiteći svoje neposredne interese na Balkanu, jasno pokazivale da su politička prava i nacionalne aspiracije malih naroda strogo podredjena njihovim globalnim interesima. To je bio slučaj ne samo sa Srbiji geografski najbližom silom, imperijom Habsburga, nego i sa jednovernom, slovenskom Rusijom čija je podrška balkanskoj sabraći, izuzetno važna ali i često nedosledna, izazivala naizmenične talase velikog oduševljenja i dubokih razočarenja.

Francuska je, medjutim, bila ona zapadna sila koja prema Srbiji, poput habsburškog Beča, nije pokazivala ni versku netrpeljivost niti je potpomagala rimokatolički prozelitizam koji je u Srbiji smatran opasnom i nedopustivom aktivnošću. Na Balkanu, a posebno u Srbiji, Francusku su predstavljali ne samo njeni diplomati i radoznali putnici, nego i brojni inženjeri, vojni stručnjaci i agilni trgovci (kasnije i bankari), koji su, u najvećem broju slučajeva, ostavljali utisak prosvećenih i prijateljski nastrojenih ljudi. Kao i svuda u Evropi, francuski jezik i kultura bili su ne samo merilo dobrog ukusa, nego i podrazumevajuća mera obrazovanosti.[7]

Odnosa snaga u Evropi obeleženoj Meternihovim legitimizmom, ostavljao je malo prostora za politički kurs koji bi aktivirao nacionalnu politiku Srbije. Tek od sredine XIX veka Srbija je u mogućnosti da podršku za svoje nacionalne ciljeve traži u Francuskoj, kao poželjnom osloncu u uspostavljanju ravnoteže nasuprot stalnom političkom i ekonomskom pritisku susedne srednjoevropske imperije objedinjenog skiptrom dinastije Habsburga. Bez stalne vezanosti za jedno od političkih središta u Evropi, Srbija je, uz podrazumevajuće posebne veze sa slovenskom Rusijom, posle prvih, bezuspešnih pokušaja u doba vožda Karadjordja (pokušaji uklapanja u Napoleonovu istočnu politiku), a zatim i kneza Miloša Obrenovića, potreban oslonac na evropskom Zapadu konačno pronašla u Francuskoj.

Korelacija izmedju spoljne politike i unutrašnjeg političkog razvoja u Srbiji, veoma je važna za razumevanje širenja francuskog uticaja: diplomatske veze i politički odnosi bili su značajan element ukupnog rasprostiranja francuskog uticaja. Politički uticaj Francuske na razvoj unutrašnjih prilika u Srbiji i na njene nacionalne aspiracije bio je naročito izražen u epohi ustavobranitelja (1842-1858), u doba najvećeg stranog uticaja na unutrašnje srpske prilike.[8] Novu koncepciju spoljne politike Srbije, u saradnji sa predstavnicima poljske emigracije, oblikovao je 1844, u svom Načertaniju, Ilija Garašanin. Okupljeni oko kneza Adama Čartorijskog, agenti poljske emigracije na Balkanu i na Bliskom istoku, delovali su pod patronatom i zaštitom francuske, a delom i britanske diplomatije: novi kurs spoljne politike Srbije skladno se uklapao u istočnu politiku dveju vodećih zapadnih sila. [9]

Zalazeći u doba vladavine Napoleona III, diplomatski odnosi bili su tesno povezani s njegovom politikom nacionalnosti na evropskom jugoistoku. Od Pariskog mirovnog ugovora 1856, kada je zaštita srpske autonomije prešla na koncert evropskih sila, Francuska će politički kontinuirano biti prisutna na Balkanu, najčešće kao dobronamerni posrednik u rastućim sukobima obnovljene Srbije s osmanskim Carigradom, a zatim i sa aristokratskim Bečom.

Uz već podrazumevajuću vezanost Srba za jednovernu i jednorodnu Rusiju, smatranu neophodnom za osiguranje političke emancipaciju zemlje, u decenijama posle sticanja nezavisnosti 1878, u srpskoj eliti se stabilizovalo shvatanje o Francuskoj kao zemlji koja je rasadnik političkih sloboda i nosilac načela narodnosti.[10] Preuzimanjem ideoloških postavki francuskih radikala početkom osamdesetih godina XIX veka, Narodna radikalna stranka politički je uspešno mobilisala do tada uglavnom pasivne mase srpskog seljaštva. Ukorenivanje francuskih doktrina u politička shvatanja srpske elite bilo je praćeno procesom, koji je, istrajnim političkim radom Narodne radikalne stranke na terenu, imao efekat jedne male socijalne revolucije.

Na političkom planu, francuski uticaj bio je konačno utvrdjen stvaranjem francusko-ruske alijanse (1894). Rusija kao uvek poželjna saveznica i Francuska - kao demokratska država po duhu i težnjama najbliža Srbiji - važile su za prijateljske sile. Francuski poraz u ratu 1870-1871 bio je u srpskoj javnosti doživljen kao zloslutna najava germanske prevlasti u Evropi - prevlasti koja je u Srbiji smatrana glavnom preprekom ostvarenju nacionalnih planova. Sledećih godina je, zbog toga, s neskrivenim zadovoljstvom bio pomno praćen pozitivan razvoj političkih prilika u Francuskoj, koja se uspešno oporavljala i obnovila kao Treća republika. Istovremeno, snažno su bile isticane neposredne ideološke veze izmedju radikalne demokratije u Srbiji i prvih radikalskih režima u Trećoj republici u Francuskoj.

Posle 1889. bila je korišćena svaka prilika da se javno, kroz radikalsku štampu naglasi ideološka srodnost, dva režima i istakne Francuska revolucija kao zajedničko ishodište i Francuskoj i Srbiji. Bio je to, istovremeno, i hommage spoljnoj politici Francuske, koja je u Srbiji shvaćena kao najava novog grupisanja snaga u Evropi, nasuprot već oblikovanom germanskom bloku sila. Radikalski prvaci u Srbiji su se, sada dvostruko (i ideološki i politički) motivisani, skoro nadmetali u iskazivanju odanosti francuskim doktrinama. Dobra prilika za manifestaciju takvog stava iskazala se prilikom proslave stogodišnjice francuske revolucije, koja je u Srbiji dobila zapažen publicitet. Čitava srpska štampa donela je na prvim stranicama prigodne članke, slaveći revoluciju kao dan kojim je započet proces uspostavljanja demokratije u Evropi, dok je, istovremeno, bilo naglašavano koliko je odjek tih ideja uticao na razvoj političkih doktrina u Srbiji, srodnoj po jakobinskim težnjama, idejama revolucije.[11]

U krugovima vladajućih radikala ali i unutar političke i kulturne elite raznorodnih političkih uverenja u Srbiji, stvaranje rusko-francuskog saveza bilo je, pomalo idealistički, shvaćeno kao direktna podrška nacionalnim aspiracijama Srbije. Opšta popularnost načela francuske revolucije dopunjena razvojem političkih veza bila je, na kraju, zaokružena ekonomskim investicijama kojima je na prelazu XIX u XX vek, a posebno u godinama posle majskog prevrata (1903), Srbija u svom modernizacijskom zamahu, bila finansijski konačno vezana za francuski kapital.

Ideološki obrazac u političkom sistemu, uzor u kulturi i, na kraju, spoljnopolitička podrška praćena značajnim finansijskim angažmanom, stvorili su nepodeljeno prihvatanje francuskih, pretežno republikanskih ustanova kao poželjnog modela za uredjenje srpskog društva. Strujanje francuskih ideja u Srbiji, započelo je već krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina XIX veka, kada su prvi državni stipendisti (blagodejanaci) iz Srbije počeli da pristižu na pariske univerzitete. Mali broj državnih pitomaca u Parizu (s godišnjim ritmom od pet do petnaest stipendista, a s tendencijom osetnog rasta tek od početka XX veka) u poredjenju s drugim balkanskim zemljama, bio je u nesrazmeri sa značajem njihovog učešća u političkom životu zemlje; sama ta činjenica potvrdjuje stanovište da je Srbija, po političkom nasledju i nacionalnim težnjama, bila politička sredina posebno pristupačna za prihvatanje, a u izvesnoj meri, i za presadjivanje francuskih doktrina.[12]

Ravnomerno učešće francuskih djaka, ali i drugih pristalica ideloških koncepata francuskog porekla, u svim političkim strankama u Srbiji, dobar je pokazatelj stalnog zračenja francuskih doktrina najpre u ravni usvojenih ideja a zatim u ravni njihovog nužnog prilagodjavanja jednoličnom socijalnom pejsažu koji je nametala dominantno agrarna srpska sredina.: sve do početka XX veka, punih 90 odsto stanovništva činili su seljaci, vlasnici malih i srednjih zemljišnih poseda. U četiri naraštaja političkih ljudi u Srbiji, koji su se tokom XIX veka borili za uspostavljanje najpre ustavnog režima, a zatim i parlamentarne demokratije, dominirale su, uz retke izuzetke, političke ličnosti ili obrazovane u Francuskoj ili jasno prožete duhom njenih liberalnih, radikalnih ili socijalističkih doktrina.

U ukupnom zbiru političkih ideja koje su bile u opticaju, francuski primeri imali su, po pravilu, prednost, naročito posle 1858, koja se može uzeti kao godina konačnog ali ne i potpunog ulaska seljačkih masa u politički život zemlje.[13] U četiri generacije nacionalne elite iz kojih će se vremenom uobličiti četiri dominantne političke stranke, “Parizlije” su, zajedno s drugom inteligencijom privrženom francuskim shvatanjima političkih sloboda, imale pretežan uticaj u izboru doktrine po kojoj se oblikuju dugoročni politički ciljevi.

Kao i drugde u Evropi, prve političke stranke nastale su iz političkih frakcija koje su nastajale iz kruga pristalica odredjenih doktrinarnih uverenja. U prvih nekoliko decenija političkog delovanja takvih frakcija, strani poslanici su jasno zapazili da stranke u Srbiji mnogo više liče na političke klubove nego na političke grupacije koje odražavaju gledišta i zastupaju interese različitih društvenih slojeva. Idejni aktivizam je, medjutim, imao za cilj da se preuzeti vrednosni obrasci i politički nazori stalno proveravaju u dodiru s potencijalnim biračkim telom i da se, u zavisnosti od odjeka, u hodu prilagodjavaju njegovim političkim vidicima. Francuski su uzori, pre svega, podstakli uverenja u većem delu srpske elite da kapaciteti jednog tradicionalnog društva za uspostavljanje demokratski ustrojene zajednice, ipak nisu zanemarljivi.[14]

Odjeci i odgovori: srpski liberali

Revolucija u Parizu 1848, ustalasala je, duhove u Srbiji, gde su prvi pariski blagodejanci, uz podršku djačkih družina, pozdravili dah slobode koji se iz Pariza u koncentričnim krugovima širio po Evropi.[15] Iz tog jezgra nastaće prvi naraštaj političke klase u Srbiji, liberali, koji će na Svetoandrejskoj skupštini 1858, definisati jedan novi politički ideal. Njihov politički program spajao je dva, na prvi pogled, udaljena koncepata: najpre model francuske Skupštine u formi Konventa iz francuske revolucije, koji suverenost nacije vidi kao emanaciju demokratije, a zatim i egalitarne tradicije patrijarhalnog “instinktivnog demokratizma” srpskog sela i zadruge kao jezgra stalnih političkih navika srpskog naroda. U toj ideološkoj projekciji, zadruga je shvatana kao osnovna jedinica demokratije: njen starešina bio je ustavni knez u jednoj maloj skupštini gde svi članovi imaju pravo glasa. Širenjem tog obrasca iz zadruge na čitavu državu, Srbija je, po shvatanjima liberala, sticala povoljne uslove za direktno prihvatanje demokratije, bez staleških i verskih prepreka koje su postojale u socijalno drugačije ustrojenim društvima na evropskom Zapadu.

Liberali su, nesumnjivo, bili prva organizovana politička snaga u Srbiji koja je zahteve seljaštva saobrazila osnovnim evropskim obrascima ustavnosti i demokratije i učinila ih privlačnim uzorom za potonje naraštaje. Političkom akcijom prve generacije liberala (Jevrem Grujić, Milovan Janković, Vladimir Jovanović, Stojan Bošković), u Srbiji je bila poražena struja tzv. "nemačkara" - nosilaca birokratskog i autokratskog poimanja vlasti, čiji su, posebno u doba ustavobranitelja, bili Srbi školovani u Habsburške Monarhije - otvarajući politički prostor demokratskim doktrinama iz korpusa francuske i britanske političke misli. [16]

Na polju prosvete kao osnovnog medija u rasprostiranju modernih načela slobode i demokratije, srpski liberali ostavili su, možda, najdublji trag : prevodima i tumačenjima dela iz korpusa liberalne ideologije oni su postavili osnovu za jedan drugačiji pristup političkoj realnosti i prvim generacijama školovanim u samoj Srbiji otvorili prostor za bolje razumevanje zapadnih doktrina. Jednovremeno, liberali su u brojem nevelikoj srpskoj javnosti, stvorili i održavali klimu pogodnu za kritičko preispitivanje usvojenih ideja. Još značajnija po blagotvornim posledicama bila je dominacija liberala u školskom sistemu Srbije, od univerzitetskog do osnovnog. Liberali su svoje ideje najpre prenosili na generacije velikoškolaca u prestonici, a zatim su, kao pisci udžbenika za osnovne škole, polje svoga delovanja proširili i na malovarošku, a donekle i seosku sredinu : taj idejni uticaj rezultirao je odgajanjem nekoliko naraštaja koji će prema nasledju francuske revolucije oblikovati svoje idejne horizonte, a u njenim osnovnim načelima tražiti uzore i uporišta za svoj neposredan politički angažman.

Medjutim, u svakodnevnoj političkoj komunikaciji, liberale je od naroda razdvajalo odredjeno nesnalaženje u nastojanjima da se preuzeti politički ideali efikasno primene u praksi i tako vežu za neposredne ekonomske reforme. Izvestan dogmatizam srpskih liberala, s rastućim elementima konzervativizma posle 1868, uz odredjene kompromise sa Dvorom i dinastijom obeležio ih je kao nedosledne propovednike velikih načela od kojih su se, pod pritiskom dogadjaja, isuviše lako odricali. Preovladavanjem onog partijskog krila koje je ozbiljno sumnjalo u zrelost biračkog tela da samostalno odlučuje (struja pod vodjstvom Jovana Ristića), dodatno je udaljavala liberale od običnog naroda, zainteresovanog za neposredne koristi u privrednom i društvenom domenu. [17]

Posredstvom liberala iz kruga "Ujedinjene omladine srpske", u srpsku štampu i političku i naučnu periodiku počela su da ulaze i ideje ranog francuskog radikalizma: "Medjunarodna liga mira i slobode" (Ligue internationale de la Paix et de la Liberté) bila je primer političke demokratije, čisto političke ideologije, i iz nje su ideje zapadnog radikalizma ušle u srpsku Omladinu, koja se, pored svega panslavizma i romantičarskog nacionalizma, u izvesnoj meri osećala zapadnjačka i sve više težila čistoj demokratiji."[18] Nacionalisti romantičarske provenijencije i rusofili slovenofilskih opredeljenja, liberali su, medjutim, uspevali da jasno razdvoje rešavanje nacionalnog pitanja uz politički neophodnu podršku Rusije, od svojih čvrstih opredeljenja da su Srbiji za hvatanje koraka sa Zapadom neophodne ustanove zapadnog tipa. Oni su, štaviše, uspešno odolevali i svim kritikama iz krugova slovenofila - s kojima ih je vezivala bliska politička saradnja - da su "izdali" uzvišene slovenske ideale i podlegli “otrovu” zapadnjačkog individualizma.[19]

U upornom političkom otporu “prosvećenom apsolutizmu” kneza Mihaila Obrenovića, liberali su (struja Vladimira Jovanovića) prvi put povezali pitanje uporednog unutrašnjeg preobražaja s aktivnom nacionalnom politikom, Tako su osporili glavno načelo druge vladavine kneza Mihaila Obrenovića: da političke reforme dolaze tek po izvršenom nacionalnom ujedinjenju. U nasledje novim naraštajima političke klase u Srbiji, liberali su, takodje, ostavili poruku “Ujedinjene omladine srpske” da samo demokratske, ustavno uredjene zemlje mogu da vode uspešnu nacionalnu politiku: na toj baštini, oblikovali su se i politički nazori ranih pristalica radikalizma. [20]

Francuski doktrinari i srpski naprednjaci

Druga generaciju političke klase u Srbiji, okupljena u Naprednjačkoj stranci, potekla je iz redova sinova birokratske elite okupljene oko kneza Mihaila Obrenovića - tzv. mladokozervativaca. Naprednjaci su bili prvi naraštaj urbane inteligencije s nedvosmisleno zapadnjačkim političkim nazorima i kulturnim afinitetima (Milan Piroćanac, Milutin Garašanin, Pavle i Vojislav Marinković). Oni su svoje nezadovoljstvo birokratskog stegom i odsustvom političkih sloboda stidljivo manifestovali još pod vladom kneza Mihaila. Njihov politički ideal bio je modernizacija zemlje po evropskom obrascu, sa pratećim institucijama ustavne monarhije. Naprednjaci su, medjutim, smatrali da se modernizacija može postići postepeno, odlučnim sprovodjenjem prosvećenih reformi koje će se neprosvećenom narodu nametnuti odozgo na način kako je jednu odgovornu vladu formulisao F. Gizo (F. Guizot) : "la raison publique qui seul a le droit de gouverner". U ravni političkog pragmatizma to je značilo podršku jakog monarha i cenzitarni sistem kakav je vladao u režimu Julske monarhije u Francuskoj.[21]

Po intelektualnom profilu veoma bliski francuskim doktrinarima - Roaje-Kolar (Royer-Collard), Tjer (Thiers), Gizo (Guizot), naprednjaci su bili najviše zapadnjaci i najbrojnija grupa “Parizlija”, u državi koja je, u izveštajima francuskih poslanika, nazivana “agrarnim morem”. Kao što je u Francuskoj vodja doktrinara Fransoa Gizo na zahtev radikala da se uvede opšte pravo glasa odgovorio "obogatite se i dobićete pravo glasa"[22], tako su i srpski naprednjaci, posle prvih nepovoljnih iskustava s vodjstvom politički zatalasanog seljaštva, smatrali da su preduslovi njihovog aktivnog učešća u političkom odlučivanju viši stepen političke kulture i odredjeni rang na društvenoj lestvici.

Poput liberala, naprednjaci su se, kao stranka sastavljena od uticajnih intelektualaca, u sprovodjenju programa prosvećenih refomi brzo suočili s nespremnošću politički razbudjenog, egalitarno raspoloženog seljaštva da bez roptanja prihvata i sledi njihove dalekosežne modernizacijske zamisli. Mnoge od političkih reformi koje je kabinet Milana Piroćanca (1880-1883) uveo u srpsko društvo (zakon o slobodi štampe, zakon o slobodi zbora i udruživanja, zakon o nezavisnom sudstvu), kao i značajne ekonomske i finansijske reforme pokazale su se snažnim zamajcem za modernizaciju, evropeizaciju i vesternizaciju jedne zavisne provincije koja je nekoliko godina ranije postala nezavisna država. Glavni korisnici serije političkih reformi koje su naprednjaci uneli u politički sistem Srbije, bili su njihovi dotadašnji saveznici, radikali, s kojima će brzo doći u otvoren sukob. Otpor prema državnoj stegi - karakterističnoj za doba ustavobranitelja i druge vlade kneza Mihaila Obrenovića - stvorio je u seljaštvu snažan otpor prema državnoj administraciji koja je zahtevala bespogovorno izvršavanje naredbi centralnih vlasti. Slično se desilo i sa naprednjacima koji su, bezuspešno, pokušavali da, nasuprot radikalima - koji su povladjivali seljačkim masama - volju naroda autoritativno usmeravaju u onom pravcu koji je, po njihovim shvatanjima, bio jedino ispravan i usaglašen sa ukupnim interesima: sa interesima države i samoga monarha kao najvišeg simbola njenog suvereniteta.[23]

Naprednjaci su, zato, brzo ustuknuli pred "despotizmom masa" koje su podršku dale njihovim političkim suparnicima iz redova radikala. Potom su, ostavši bez značajnije podrške u biračkom telu, nasuprot radikalima ("elementima nereda") postali glavni oslonac dinastičkog apsolutizma poslednjih Obrenovića. Naprednjaci su, kako su to zapazili francuski poslanici, ubrzo postali "Generalštab bez vojske", da bi se, ubrzo, napuštanjem odredjenih ideoloških načela, preobrazili u pristalice teorije o presudnom značaju “gospodareve volje” u uspostavljanju jednog izrazito konzervativnog sistema.

Red, poredak i zakonitost su, u takvom poretku stvari, proizlazili iz uporednog delovanja vladara i prosvećene elite, ali su u pokornom sledjenju političkog kursa vladara, naprednjaci, uglavnom, išli predaleko. Oni su, uz retke izuzetke, prihvatali u narodu izrazito nepopularno, političko pokroviteljstvo Austro-Ugarske.[24] Pod naprednjacima su političke slobode, od slobode okupljanja do slobode štampe i slobonih izbora, proizašle iz njihovog prvobitnog reformskog idealizma, bile već sredinom osamdesetih godina XIX veka drastično ograničene.

Ipak, serija refomi sprovedena pod prvim naprednjačkim vladama, nije samo omogućila moderno stranačko organizovanje, nego je, takodje, otvorila prostor stranom kapitalu i krupnim investicijama u privredu Srbije, uklapajući je u novčane tokove u zapadnoj Evropi. Nagli modernizacijski iskorak, premda dočekivan s velikim otporima u drugim političkim grupacijama (posebno u Skupštini kojom su dominirali seljački poslanici) označio je postepeni ulazak Srbije u red modernih evropskih država s uredjenom administracijom, stajaćom vojskom i obaveznim, besplatnim osnovnim školstvom.

Francuski i srpski radikali

Glavni korisnici modernizacijskih tekovina proizašlih iz reformskih projekata naprednjaka bili su radikali, treća generacija političke klase u Srbiji. U velikoj porodici evropskog radikalizma XIX stoleća, radikali u Srbiji su bili deo jedne uticajne i uzajamno solidarne političke internacionale. Njihova evolucija imala je, pritom, putanju sličnu drugim radikalnim stranakama u zapadnoj Evropi. Montanjarski radikalizam Ledri-Rolana (Ledru-Rollin) u Drugoj republici u Francuskoj već je sledećoj generaciji radikala, premda još uvek "otvorenoj prema levici", išao u smeru političkog kursa koji počiva na stabilnom parlamentarnom režimu. U relativno kratkom roku, za samo jednu deceniju političke aktivnosti, radikali u Srbiji su prošli kroz jednu dubinsku ideološku evoluciju.

U početnoj fazi svoga političkog delovanja radikali su važili za gorljive pristalice Pariske komune - odane sledbenike agrarnog kolektivizma u mladalački zapenušenoj viziji Svetozara Markovića i, na tom tragu, poštovaoci ruskih narodnjaka i anarhista. Započevši svoju stranačku delatnost kao vodji jednog širokog seljačkog pokreta, radikali su bili spremni, u krajnjem slučaju, i na oružani otpor autokratskom režimu koji osporava suverenu narodnu volju, potvrdjenu na demokratski sprovedenim opštim izborima. [25]

U drugoj polovini osamdesetih godina XIX veka, radikali su, stekavši potrebno političko iskustvo, izrasli u stranku koja je, ukrštanjem lokalnih iskustava s ideologijom francuskog radikalizma, bila odlučno opredeljena za demokratske ideale i parlamentarnu proceduru u političkoj borbi. Teorijske koncepte o demokratiji, koje su liberali prve generacije slavili u svojim spisima i predavanjima, a naprednjaci rezervisali samo za uzak sloj birokratske elite oslonjen na jakog monarha, radikali su uspeli da pretoče u pragmatičnu političku akciju. Ideal savremene demokratije, koju je Aleksis de Tokvil našao u političkom sistemu Sjedinjenih Američkih Država, a Žil Mišle zapazio kod nižih slojeva stanovništva u pariskim predgradjaima, radikali su pronašli u srpskom selu - učinivši ga središtem svoje političke agitacije i nepresušnim izvorom svoje političke moći.

Originalni program Narodne radikalne stramke iz 1881, proistekao je iz načela iznetih u Belvilskom programu (Programme de Belleville) Leona Gambete (Leon Gambetta) iz 1869, i Izbornom programu (Programme électoral) Žorža Klemasoa (Georges Clemenceau) iz 1881: u srpskoj varijanti radikalska doktrina bila je, razumljivo, saobražena lokalnoj srpskoj sredini. S francuskim su rspke radikale spajali, uz zahteve za opšte pravo glasa, slobodu okupljanja i udruživanja, slobodu štampe, još i predlozi za reviziju ustava (kojom bi se obezbedila puna zakonodavna i budžetska nadležnost Skupštine), zatim odlučno protivljenje ustanovi Gornjeg doma (Senata), kao i zahtevi za administrativnom decentralizacijom i glasanjem po izbornim listama (scrutin de liste).[26]

Dok su francuski radikali osamdesetih godina XIX veka ultimativno zahtevali ukidanje položaja predsednika Republike, radikali u Srbiji su, svesni važnosti monarhije u državnoj i nacionalnoj tradiciji, težili da vladara, po britanskom uzoru, učine neutralnim. Radikali u Srbiji su po dolasku na vlast (1889-1892) preuzeli još i Gambetin načelni stav da država treba da postane jedini vlasnik železnica, dok je, u tom razdoblju, nizom reformskih zahvata teret poreskih obaveza sa seljaštva delimično prebačem na trgovački i finansijski sloj stanovništva.

Stranački prvaci radikala u Srbiji bili su pretežno švajcarski djaci, ali je ideološko jezgro koje je ustrojilo partijsku organizaciju i projektovalo konstrukciju poželjnog političkog sistema, dolazilo iz redova “Parizlija”: Pera Todorović, švajcarski djak s odredjenim pariskim iskustvom bio je autor stranačkog programa, Mihailo Vujić, vodeći ekonomski stručnjak, Jovan Djaja, zadužen za spoljnu politiku, a pravnik Milovan Dj. Milovanović, pisac ustavnih tekstova. Oni su, saglasano prilikama u Srbiji, kombinovali obrazac britanske ustavne monarhije s praktičnim rešenjima proizašlim iz ideologije francuskog radikalizma. radikali su Srbiji nastojali su da, uz uvažavanje izvesnih iskustva iz ustavne konstrukcije drugih balkanskih država, francuske uzore prilagode lokalnom socijalnom i političkom ambijentu.[27]

Na domaćoj političkoj sceni, uporedo s pozivanjem na opšta radikalska načela, radikali su morali da ta ista načela prevode u ravan neposrednih interesa svojih pristalica medju seljaštvom : lokalna samouprava, "narodna država", jevtina administracija. Slične egalitarne slogane s naglašenom demagoškom notom, koristili su, medjutim, u svojim izbornim agitacijama i francuski radikali, posebno kada su se obraćali biračima na selu.[28] Termin "narodne države" u političkoj retorici radikala nije označavao samo oslanjanje na narodnjačke uzore ruskog porekla,[29] nego se, pre svega, naslanjao na tradicije populističkog diskursa ranog francuskog radikalizma. taj diskurs bio je redovno korišćen, sa svim svojim demagoškim nabojima, i u razdoblju pred stvaranje i tokom prvih decenija postojanja Treće republike.[30] "Ruralna demokratija", kako su strani poslanici označavali politički sistem u Srbiji, tek je pod vladavinom radikala (1889-1892) dobila svoje puno značenje.

Radikale su u njihovoj formativnoj fazi, politički suparnici iz redova liberala i mladokonzervativaca (kasnije naprednjaka) osudjivali kao “komunare, internacionaliste i kosmpolite”, kao usijane glave zadojene stranim doktrina, lišene nacionalnog osećanja i državničke odgovornosti. Uprkos tome, radikali Srbije su, posle početnih nesnalaženja, uspeli da stvore jednu kreativnu sintezu demokratije i nacionalizma, sasvim usaglašenu zahtevima epohe nacionalizma.

Oslobodjenje Srpstva za radikale je počinjalo unutrašnjim oslobadjanjem Srbije: osvajanjem demokratskih prava i sloboda. Zbog toga je za vodju radikala Nikolu Pašića demokratija bila ne samo temeljno političko opredeljenje, nego i moćna poluga kojom će se ubrzati ostvarenje nacionalnih ideala - ujedinjenje Srba u jednu državu. Prihvatanje ideje francuskih i švajcarskih republikanaca iz šezdesetih godina XIX veka o narodnoj miliciji, nasuprot stajaćoj vojsci, bila je, pre svega, protest protiv rastućeg uticaja kastinskog militarizma, definitivno uspostavljenog pod vladavinom kralja Milana Obrenovića.

Masovna politička mobilizacija i partijsko organizovanje do tada pasivizovanog seljaštva bila su posle početne faze obeležene izvesnim ideološkim fanatizmom (do Timočke bune 1883.), već u sledećoj etapi iskorišćeni za stvaranje disciplinovane stranačke vojske, one koja strpljivo prima udarce iščekujući demokratsko razrešenje sukoba s Krunom i njenim autokratskim režimom.

Piramidalno ustrojstvo stranke, gusta mreža lokalnih odbora, redovne konsultacije izmedju nacionalnog i lokalnog nivoa, zajedno sa sposobnošću kompetentnog upravljanja državnim poslovima, potpuno potvrdjuju stanovište da je radikalna stranka bila jedina evropski organizovana i do kraja realizovana partija na čitavom Balkanu u XIX veku.[31]

Za liberale i naprednjake, radikali su bili predstavnici nižih slojeva elite, koja nije, poput njih, duboko prihvatila duh Zapada, a kao svoje, upila njegove političke tradicije. Radikalima je bila zamerana populistička prošlost, vezivanje za ideologije Pariske komune, ruskog populizma i nemačke socijalne demokratije - kao grupa dokaza o njihovoj nedovoljnoj vezanost za liberalne tradicije zapadne demokratije. Srednjem sloju radikalske inteligencije, sastavljenom od velikog broja srednjoškolskih profesora i učitelja, obrazovanom na Velikoj školi u Beogradu, pripisivano je, često, potpuno ili skoro potpuno odsustvo zapadnjačkih osećaja i zapadnjačkog načina mišljenja, zbog njihovih skromnih političkih horizanata i nedovoljno razvijene političke kulture.

Premda bez medjunarodnog iskustva i sa opštim, ne uvek i produbljenim shvatanjima demokratije zapadnog tipa, upravo je taj medjusloj u stranačkoj vojsci radikala, prihvativši parlamentarizam i demokratske vrednosti kao cilj kojem se teži, odigrao ključnu ulogu posrednika izmedju seljaštva i stranačkog vrha Narodne radikalne stranke, popunjenog urbanim intelektualcima. Taj srednji ešalon radikala, prenoseći doktrinu demokratije i parlamentarizma u ravan svakodnevne prakse, prilagodjen domaćim uslovima, učinio je najveći prodor u opštoj političkoj aktivizaciji seoskih slojeva za sistem parlamentarne demokratije.

U razdoblju prve vladavine radikala (1889-1892) ideje parlamentarizma su biračima kojima je parlamentarna praksa Zapada bila još uvek apstraktna i zato strana, bile objašnjene kao lokalna doktrina koja ne znači drugo do proširenje lokalne samouprave na čitavu državu. Premda nisu uspeli da prevladaju postojeći birokratski sistem, radikali su sve učinili da ga popune svojim pristalicama ili "ljudima iz naroda". Velika premoć radikala u Narodnoj Skupštini, a zatim i u lokalnim organima vlasti, stvorila je izvesnu neravnotežu izazvanu odsustvom snažne opozicije kao korektiva u jednodomnoj i pretežno jednostranačkoj skupštini.

Radikali su po dolasku na vlast 1889, bili podeljeni na dva krila: po proceni francuskog poslanika, levim krilom se mogla nazvati brojem velika frakcija, sastavljeno od seljačkih tribuna i tradicionalista, otvoreno nepoverljivih prema svakom preuzimanju stranih iskustava. Na desnom krilu, prema istom izvoru, delalo je intelektualno jezgro stranke: ono je s pouzdanjem prihvatalo rešenja koja su, i na političkom i na ekonomskom planu, sve više preuzimana iz tradicija Zapada. Zbog toga su i koncesije strancima (odnosno stranim kompanijama i stranim finansijskim društvima) u skupštini bile prihvatane s mukom i s mnogo dodatnih jemstava iz redova vlade i stranačkog vodjstva. Za malo obrazovane poslanike sa sela, kao i za starije seljačke tribune, demokratija - shvaćena kao autentična srpska tradicija - bila je nasušna potreba. Ali, u Srbiji se teško prihvatalo da je demokratija uvoz sa Zapada jer je za većinu srpskih poslanika, još ograničenih vidokruzima seljačkih tribuna, Zapad još uvek bio samo sinonim za Austro-Ugarsku - glavnu smetnju srpskom nacionalnom oslobodjenju i ujedinjenju.[32]

Ukupan politički učinak radikalne vladavine u kratkom razdoblju parlamentarne demokratije pre 1903, bio je, medjutim, veoma važan za stabilizovanje predstave o mogućim dometima demokratske uprave zemljom. Izvršna vlast više nije bila nadmoćnija od zakonodavne: izostali su brutalni policijski pritisci pri izboru poslanika. Umesto da kao ranije vlada koja sprovodi izbore odsudno utiče na izbor narodnih predstavnika i po potrebi obezbedi poželjan sastav skupštine, jedna slobodno izabrana Skupština stekla je pravo da samostalno bira ministre u kabinetu. Zakonodavna vlast vršila je kontrolu nad izvršnom vlašću što se smatralo glavnom osobinom parlamentarizma.

Francuski radikal-socijalisti i srpski samostalci

S raslojavanjem unutar radikalne stranke, koja se devedesetih godina XIX veka povijala pod uzastopnim udarima režima dva poslednja Obrenovića, u njenom krilu pojavila se grupa mladjih aktivista, opet, u idejnom jezgru, sastavljena od francuskih i švajcarskih djaka (Jovan Žujović, Jovan Skerlić). Nasuprot oportunizmu starijeg krila - koje je pod teškim okolnostima sudskih i policijskih progona ulazilo u različite političke komprimise s Krunom - grupa mladjih radikala se, posle 1901, postepeno, izdvojila u novu stranku. S obzirom na to da je kao jedinstvena politička organizacija Narodna radikalna stranka još potkraj XIX veka imala podršku čak pet šestina ukupnog biračkog tela, bilo je neminovno, da upravo iz njenih redova nastane jedna značajana opoziciona partija: preostale dve političke grupacije, liberalna i naprednjačka (uz malobrojne socijaldemokrate sa zanemarljivim političkim uticajem), bile su nemoćne da obrazuju jedan verodostojan opozicioni front. Samostalna radikalna stranka će posle konačnog raskida sa starijim krilom 1904, s jednom naglašenijom socijalnom nijansom (ali i s odredjenim republikanskim afinitetima), bliskom načelima francuskih radikal-socijalista, nastojati da ponovo afirmiše izvorna radikalska načela.

Samostalni radikali su u svom programu preuzeli sve osnovne ideje iz starog programa radikala iz 1881. (opšte pravo glasa, besplatno i obavezno školovanje finansijski program, kontrola izbora činovništva, spoljna politika) naglašavajući da su dodali načela koja “odgovaraju savremenim pojmovima o demokratizmu.”[33] Važan naglasak u njihovom programu bio je dat podizanju opšteg kulturnog nivoa stanovništva: samostalci su, poput francuskih radikala s početka XX veka (koji su isticali l'enseignement comme une des plus nobles prerogatives d'Etat, tražili reformes morales), smatrali da je obrazovanje širih slojeva stanovništva neophodno za jedno demokratsko društvo, a da je ono, u Srbiji prilično zapušteno.[34] Naglašeno moralizatorski stav, bio je još jedna od zajedničkih osobina francuskih radikal-socijalista i samostalnih radikala koji su u Srbiji brzo izašli na glas kao "moralna žandarmerija".[35]

Ideolozi samostalaca isticali su potrebu da vodjstvo stranke treba uporno da radi “na političkom vaspitanju i svestranom prosvećivanju celoga srpskog naroda. Sredstva su im za ovo različna kao : javni zborovi; predavanja, novine i knjige”, jer “demokratija je vlada slobodne javne diskusije. Reforma školstva i negovanje raznih obrazovnih institucija, trebalo je narod pripremi za jedan moralni preobražaj koji će ih osposobiti za puno upražnjavanje demokratskih prava: “Samo prosvećenim ljudima i narodima i prosvećenoj demokratiji pripada budućnost”[36]

Negde na razmedju idejnih polazišta starije generacije radikala - Žorž Klemanso, Rejmon Poenkare (Raymod Poincaré) i doktrina koje je medju socijalistima zastupao Žan Žores (Jean Jaurès), samostalni radikali su model za svoj politički rad tražili, nesumnjivo, u političkoj praksi Francuske. Skoro religiozno pozivanje na demokratiju, bila je jedna od glavnih odlika onog tipa radikalne demokratije koju su zagovarali samostalci: "Od velike francuske revolucije demokratija svuda napreduje. Svi dogadjaji u životu naroda okreću se u njenu korist. Za nju rade ne samo oni koji je vole i žele već njoj koriste i napori njenih protivnika. Izgleda kao da se sam Bog umešao u ljudsku borbu te pomaže da pobedi pravedna stvar većine naroda i da on svoj gnev izliva često na glave narodnih neprijatelja. Svuda, svuda braćo, napreduje i širi se duh demokratije, pa mora tako i kod nas biti”. (...) Snaga radikalne stranke - isticao je, u jednom programskom govoru Jovan Žujović - mora se od sada trošiti samo na radikalni preobražaj državne uprave.[37]

Pojavom samostalnih radikala, kao levice unutar radikalske ideologije, nije bila uspostavljena samo potrebna ravnoteža u odnosima rivalskih političkih snaga - nužna za funkcionisanje parlamentarne demokratije. Bila je istovremeno, oblikovana i jedna modernija, gradjanska matrica političkog delovanja, nasuprot pretežno tradicionalističkim, zadružnim poimanjima demokratije u ruralnim slojevima pristalica starijeg ogranka stranke. U znatno manjoj meri rusofilski i slovenofilski nastrojeni nego stari radikali, a više frankofili u jednom ideološkom i načelnom smislu, samostalni radikali su - kao, uostalom, i liberali šezdesetih godina XIX veka - svojom dominacijom u kulturi i javnom životu (posebno na Beogradskom univerzitetu koji je posle 1905, označavan kao "tvrdjava" samostalaca), značajno uticali na snaženje francuskog političkog i kulturnog uticaja u Srbiji. [38]

Odlučno opredeljenje za političke doktrine Zapada, posebno je isticao jedna od vodećih samostalskih ideologa, Jovan Skerlić: "Zapad je izvor svetlosti i žiža života na zemlji; da za nove narode ima dva puta, ili primiti zapadnu kulturu, ka Japanci, i živeti, ili jos stati nasuprot i biti pregažen, kao američki crvenokošci"; Skerlić je, kritikujući slovenofilske lamentacije odredjenog sloja nacionalne elite, naglašavao da "nimalo nije privlačna pesrpektiva gubljenja a slovenskih reka u ruskom moru, i ako se već bori to nije da se menja jaram već da se zadobije puna sloboda čovečanska, u definitivnoj pobedi demokratije."[39]

Konačni rezultat tog dvostrukog - političkog i idejnog - uticaja Francuske i francuskih doktrina, sažeo je, u svojim impresijama iz Srbije jedan francuski novinar u godinama pred balkanske ratove. Iznenadjen širinom francuskog uticaja na kulturu i političko mišljenje ne samo u urbanim sredinama, nego i u vojsci, on je zaključio da je u tom trenutku Srbija možda najfrankofilskija država na svetu. Medju Srbima, pretežno intelektualcima, francuski izveštač je zapazio onu vrstu samouverenosti u snagu narodne volje koja je u samoj Francuskoj smatrana suštinskim političkim idealom. [40]

Francuski uticaj bio je, zaista, prepoznatljiv kroz čitav XIX vek u mnogim rešenjima prihvatanim i primenjenim prilikom čestih revizija političkog sistema; u kulturnim afinitetima srpske elite ali i u srodnosti u političkom mentalitetu - u jednoj egalitarnoj strasti koju je, uprkos krupnim socijalnim razlikama, odlikovalo biračko telo obe države. Francuski uticaj - uobličen mitologizovanim nasledjem francuske revolucije - dao je "ruralnoj demokratiji" u Srbiji značajne podsticaje u njenom dugom hodu ka osvajanju političkih sloboda. U ravni političkih i ekonomskih odnosa, taj uticaj značajno je pomogao da Srbija, u predvečerje Prvog svetskog rata, uz sva svoja lokalna ograničenja, bude ne samo privlačan uzor za južnoslovensko stanovništvo u okolnim ržavama nego i da bude smatrana uvaženim članom zajednice evropskih, ili kako se tada u širem smislu uzimalo, civilizovanih država.

REZIME (na engleski)

SRBIJA NA ZAPADU: O FRANCUSKIM UTICAJIMA

NA POLITIČKI RAZVOJ MODERNE SRBIJE

Kao i francuska revolucija, srpska revolucija imala je evoluciju koja je počela socijalnim i političkim zahtevima da bi se završila fundamentalnim preobražajem - njene posledice imale su dvostruki efekat socijalne i nacionalne revolucije. Načelo nacionalne suverenosti - da sva vlast u državi potiče od naroda - imala je u Srbiji, saglasno njenim skromnim tradicijama i ograničenim mogućnostima, veoma značajan odjek. Načelo narodnosti istaknuto u Francuskoj, vezano s načelima o političkim slobodama i gradjanskoj jednakosti, poklapalo se sa osnovnim težnjama egalitarnog, agrarnog društva u Srbiji.

U zemlji gde se savremena država oslanjala na egalitarne težnje seljaštva, s jakobinskim shvatanjem države, u društvu bez snažnih tradicija crkvene kaste i plemstva, načela francuske revolucije, kao jedan utopijski ideal, bila su snažno prisutna : najpre u inteligenciji, da bi zatim, posredstvom elite školovane na evropskom Zapadu, posebno preko škola, bile širene i na obrazovane slojeve gradskog i seoskog stanovništva.

Kao i drugde u Evropi, prve političke stranke nastale su iz političkih frakcija koje su nastajale iz kruga pristalica odredjenih političkih uverenja. U prvih nekoliko decenija političkog delovanja takvih frakcija, strani poslanici su jasno zapazili da stranke u Srbiji mnogo više liče na političke klubove nego na političke grupacije koje odražavaju gledišta i zastupaju interese različitih društvenih slojeva. Idejni aktivizam je, medjutim, imao za cilj da se preuzeti vrednosni obrasci i politički nazori stalno proveravaju u dodiru sa potencijalnim biračkim telom i da se, u zavisnosti od odjeka, u hodu prilagodjavaju njegovim političkim vidicima. Francuski su uzori, pre svega, podstakli uverenja u većem delu srpske elite da kapaciteti jednog tradicionalnog društva za uspostavljanje demokratski ustrojene zajednice, ipak nisu zanemarljivi. U četiri generacije nacionalne elite iz kojih će se vremenom uobličiti četiri dominantne političke stranke, “Parizlije”, kako su se nazivali pripadnici elite obrazovani u Francuskoj, su, zajedno s drugom inteligencijom privrženom francuskim shvatanjima političkih sloboda, imale pretežan uticaj u izboru doktrine po kojoj se oblikuju dugoročni politički ciljevi.

Revolucija u Parizu 1848, ustalasala je duhove u Srbiji, gde su prvi pariski stipendisti, uz podršku djačkih družina, pozdravili dah slobode koji se iz Pariza u koncentričnim krugovima širio po Evropi. Iz tog jezgra nastaće prvi naraštaj političke klase u Srbiji, liberali, koji će na Svetoandrejskoj skupštini 1858, definisati jedan novi politički ideal. Njihov politički program spajao je dva na prvi pogled udaljena koncepata: najpre model francuske Skupštine u formi Konventa iz francuske revolucije koji suverenost nacije vidi kao emanaciju demokratije, a zatim i egalitarne tradicije patrijarhalnog “instinktivnog demokratizma” srpskog sela i zadruge kao jezgra političkih navika srpskog naroda. U toj ideološkoj projekciji, zadruga je shvatana kao osnovna jedinica demokratije: njen starešina bio je ustavni knez u jednoj maloj skupštini gde svi članovi imaju pravo glasa. Širenjem tog obrasca iz zadruge na čitavu državu, Srbija je, po shvatanjima liberala, sticala povoljne uslove za direktno prihvatanje demokratije, bez staleških i verskih prepreka koje su postojale u socijalno drugačije ustrojenim zapadnim društvima.

Liberali su, nesumnjivo, bili prva organizovana politička snaga u Srbiji koja je zahteve seljaštva saobrazila osnovnim evropskim obrascima ustavnosti i demokratije i učinila ih privlačnim uzorom za potonje naraštaje. Političkom akcijom prve generacije liberala (Jevrem Grujić, Milovan Janković, Vladimir Jovanović, Stojan Bošković), u Srbiji je bila poražena struja tzv. "nemačkara", nosilaca birokratskog i autokratskog poimanja vlasti, čiji su, posebno u doba ustavobranitelja, bili Srbi školovani u Habsburške Monarhije, otvarajući politički prostor demokratskim doktrinama iz korpusa francuske i britanske političke misli.

Druga generaciju političke klase u Srbiji, okupljena u Naprednjačkoj stranci, potekla je iz redova sinova birokratske elite okupljene oko kneza Mihaila Obrenovića - tzv. mladokozervativaca. Naprednjaci su bili prvi naraštaj urbane inteligencije s nedvosmisleno zapadnjačkim političkim nazorima i kulturnim afinitetima. Po intelektualnom profilu veoma bliski francuskim doktrinarima - Royer-Collard, Thiers, Guizot, naprednjaci su bili najviše zapadnjaci i najbrojnija grupa “Parizlija”, u državi koja je, u izveštajima francuskih poslanika, nazivana “agrarnim morem”. Poput liberala, naprednjaci su se, kao stranka sastavljena od uticajnih intelektualaca, u sprovodjenju programa prosvećenih refomi brzo suočili s nespremnošću politički razbudjenog, egalitarno raspoloženog seljaštva da bez roptanja prihvata i sledi njihove dalekosežne modernizacijske zamisli. Ipak, serija refomi sprovedena pod prvim naprednjačkim vladama, nije samo omogućila moderno stranačko organizovanje, nego je, takodje, otvorila prostor stranom kapitalu i krupnim investicijama u privredu Srbije, uklapajući je u novčane tokove u zapadnoj Evropi. Nagli modernizacijski iskorak, premda dočekivan s velikim otporima u drugim političkim grupacijama (posebno u Skupštini kojom su dominirali seljački poslanici) označio je postepeni ulazak Srbije u red modernih evropskih država s uredjenom administracijom, stajaćom vojskom i obaveznim i besplatnim osnovnim školstvom.

Glavni korisnici modernizacijskih tekovina proizašlih iz reformskih projekata naprednjaka bili su radikali, treća generacija političke klase u Srbiji. U velikoj porodici evropskog radikalizma XIX stoleća, radikali u Srbiji su bili deo jedne uticajne i uzajamno solidarne političke internacionale. Njihova evolucija imala je, pritom, putanju sličnu drugim radikalnim stranakama u zapadnoj Evropi.

Radikali su u početnoj fazi svoga političkog delovanja važili za gorljive pristalice Pariske komune, odane sledbenike agrarnog kolektivizma u mladalački zapenušenoj viziji Svetozara Markovića i, na tom tragu, poštovaoci ruskih narodnjaka i anarhista. Započevši svoju stranačku delatnost kao vodji jednog širokog seljačkog pokreta, radikali su bili spremni, po potrebi, i za oružani otpor autokratskom režimu koji osporava suverenu narodnu volju potvrdjenu na demokratski sprovedenim opštim izborima. [41]

Stranački prvaci radikala u Srbiji bili su pretežno švajcarski djaci, ali je ideološko jezgro koje je ustrojilo partijsku organizaciju i projektovalo konstrukciju poželjnog političkog sistema, dolazilo iz redova “Parizlija”: Pera Todorović, švajcarski djak s odredjenim pariskim iskustvom bio je autor stranačkog programa, Mihailo Vujić, vodeći ekonomski stručnjak, Jovan Djaja, zadužen za spoljnu politiku, a pravnik Milovan Dj. Milovanović, pisac ustavnih tekstova. Oni su, saglasano prilikama u Srbiji, kombinovali obrazac britanske ustavne monarhije s praktičnim rešenjima proizašlim iz ideologije francuskog radikalizma, nastojeći da ih, uz uvažavanje izvesnih iskustva iz ustavne konstrukcije drugih balkanskih država, prilagode lokalnom socijalnom i političkom miljeu.

Nasuprot oportunizmu starijeg krila radikalne stranke, koje je pod teškim okolnostima sudskih i policijskih progona ulazilo u različite političke komprimise s Krunom, grupa mladjih radikala se, posle 1901, postepeno, izdvojila u novu stranku. S obzirom na to da je kao jedinstvena politička organizacija Narodna radikalna stranka još potkraj XIX veka imala podršku čak pet šestina ukupnog biračkog tela, bilo je neminovno, da upravo iz njenih redova nastane jedna značajana opoziciona partija: preostale dve političke grupacije, liberalna i naprednjačka (uz socijaldemokrate sa zanemarljivim političkim uticajem), bile su nemoćne da obrazuju jedan verodostojan opozicioni front. Samostalna radikalna stranka će posle konačnog raskida sa starijim krilom 1904, s jednom naglašenijom socijalnom nijansom (ali i s odredjenim republikanskim afinitetima), bliskom načelima francuskih radikal-socijalista, nastojati da ponovo afirmiše izvorna radikalska načela.

U znatno manjoj meri rusofilski i slovenofilski nastrojeni nego stari radikali, a više frankofili u jednom ideološkom i načelnom smislu, samostalni radikali su - kao i liberali šezdesetih godina XIX veka - svojom dominacijom u kulturi i javnom životu (posebno na Beogradskom univerzitetu koji je posle 1905, označavan kao "tvrdjava" samostalaca), značajno uticali na snaženje francuskog uticaja u Srbiji.

Francuski uticaj bio je prepoznatljiv kroz čitav XIX vek u mnogim rešenjima prihvatanim i primenjenim prilikom čestih revizija političkog sistema; u kulturnim afinitetima srpske elite ali i u srodnosti u političkom mentalitetu - u jednoj egalitarnoj strasti koju je, uprkos krupnim socijalnim razlikama, odlikovalo biračko telo obe države. Francuski uticajm uobličen mitologizovanim nasledjem francuske revolucije, dao je "ruralnoj demokratiji" u Srbiji značajne podsticaje u njenom dugom hodu ka osvajanju političkih sloboda, a u ravni političkih i ekonomskih odnosa, značajno pomogao da Srbija, u predvečerje Prvog svetskog rata, uz sva svoja lokalna ograničenja, ipak bude smatrana respektabilnim članom zajednice evropskih, ili kako se tada govorilo, civilizovanih država.

[1] Sadržaj ove studije nastao je preradom i sažimanjem rezultata iznesenih u mojoj još neobjavljenoj doktorskoj tezi: D. T. Bataković, La France et la formation de la démocratie parlementaire en Serbie, Université de Paris- Sorbonne, Paris IV, Paris, octobre 1996. Odredjeni segmenti izneseni ovde iskorišćeni su, takodje, i u mojoj studiji "Francuski uticaji u Srbiji 1835-1914: četiri generacije Parizlija" Zbornik matice srpske za istoriju, knj. 56, Novi Sad 1997, str. 73-95.

[2] L. S. Stavrianos, "The Influence of the West", u: C. & B. Jelavich (eds.), The Balkans in Transition, Berkeley & Los Angeles, University of California Press 1963, str. 184-188.

[3] Nav. u : C. Durandin, Histoire des Roumains, Paris, Fayard 1995, str. 125.

[4] Vid. opšte preglede razvoja demokratije u Francuskoj: A-J. Tudesq, La démocratie en France depuis 1815, Paris, PUF 1971, R. Rémond, La vie politique en France, vol. 1-2, Paris, Armand Colin 1986; F. Ponteil, Les classes bourgeoises et l'avènement de la démocratie, 1815-1914, Paris, Albin Michel 1989; J-C. Caron, La Nation, l'Etat et la démocratie en France de 1789 à 1914, Paris, Arman Colin 1995.

[5] P. Pomboni, Introduction à l'histoire des partis politiques, Paris, PUF 1992, str. 73-74

[6] J. Michlet, Le Peuple, Paris, Flammarion 1974, str. 79-83.

[7] Zbir raznovrsnih francuskih uticaja u Srbiji dobro ilustruje zbornik radova: Rapports franco-yougoslaves. A l'occasion des 150 ans de l'ouverture du premier consulat francais en Serbie, Beograd, Institut d'histoire 1990.

[8] D. Stranjaković, Vlada ustavorbranitelja 1842-1853. Unutrašnja i spoljna politika, Beograd, Velimirijanum 1932.

[9] D. T. Bataković, "Ilija Garašanin's Načertanije: A Reasessement", Balcanica, vol. XXV-1, Belgrade 1994, str. 157-183; idem, "Načertanije Ilije Garašanina", Pola veka nauke i tehnike u obnovljenoj Srbiji 1804-1854, Univerzitet u Kragujevcu , Kragujevac 1996, str. 19-44; vid. detaljnu raspravu u: R. Ljušić, Knjiga o Načertaniju. Nacionalni i državni program Kneževine Srbije (1844), Beograd, BIGZ 1993.

[10] J. Žujović, L’influence intellectuelle française sur la Serbie, Vannes, Imprimerie Lafoly Freres 1918, str. 3-17; Č. Popov, “Influence française sur la pensée sociale et politique serbe au XIXe siecle”, Rapports franco-yougoslaves, Institut d’histoire, Belgrade 1990, str. 350-357.

[11] Ministère des Affaires Etrangères, Paris (dalje u tekstu: M.A.E.), Correspondance politique, Serbie, vol.(, No 34, Belgrade, 21 juillet 1889. Vid. takodje "Odjek", Beograd, 7 (19) jul 1889.

[12] V. Pavlović, “Francuski studenti u Parizu 1839-1856”, Istorijski časopis, vol. XXXIII, Belgrade 1987, str. 188-199; Lj. Trgovčević, “Savants serbes - éleves franças 1880-1914”, Les Relations entre la France et les pays yougoslaves du dix-huitieme siecle, Ljubljana, Centre culturel “Charles Nodier” 1987, str. 81-84.

[13] U Francuskoj je, na primer, seljaštvo ušlo u arenu političkog života negde oko 1850, kada vlasnici seljačkih imanja srednje veličine postaju, po prvi put, načelnici manjih gradskih i seoskih komuna. (T. Zeldin, France 1848-1945. Ambitions, Love and Politics, Oxford, Clarendon Press 1988, str. 140-145)

[14] M.A.E., Correspondance politique, Serbie, vol 7, No 6, Belgrade, 26 janvier 1886.

[15] Vid. upečatljivo svedočenje Dimitrija Matića, Djački dnevnik 1845-1848 (prir. Lj Durković-Jakšić, B. Janković, A. Masleša), Beograd, Univerzitetska biblioteka 1974, str. 100-110.

[16] O ideologiji liberala vid: G. Stokes, Legitimacy through Liberalism. Vladimir Jovanovič and Transformation of Serbian Politics, Seattle & London, University of Washington Press 1975; Milan Subotić, Sricanje slobode, Niš, Gradina 1992.

[17] Vid. stranačke programe kod: V. Krestić - R. Ljušić, Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918, Beograd, Narodna knjiga 1991.

[18] J. Skerlić, Omladina i njena književnost (1848-1871). Izučavanja o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba, Beograd, Prosveta 1966, str. 218.

[19] Vid. M. Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, knj. II, Beograd, Prosveta 1989.

[20] Vid. M. Jovanović, "Ujedinjena omladina srpska i francuska društvena misao", Ujedinjena omladina srpska.Zbornik radova, Novi Sad, Matica srpska 1968, str. 89-102.

[21] O Julskoj Monarhiji vid. F. Ponteil, Les intitutions de la France 1814 à 1870, Paris, Gallimard 1966; G. Antonneti, Louis-Phillipe, Paris, Fayard 1994; posebno poglavlja XXII (Le premier ministère Thiers) i XXV (Une borne suffisante).

[22] O koncepcijama Gizoa i njihovom rasprostiranju u francuskom okviru ali i medjunarodnim razmerama vidi zbornik radova : François Guizot et la culture politique de son temps. Textes rassemblée et présentés par M. Valensise, Paris, Gallimard et Seuil 1991.

[23] O političkim idejama u Srbiji najbolje je, tokom ovoga veka, pisao Slobodan Jovanović, alma mater srpske istoriografije. Iščitavanje njegovih još uvek neprevazidjenih monografija o vladama Milana Obrenoviča i Aleksandra Obrenovića, posebno su značajne zbog tananog nijansiranja političke motivacije i idejnih horizonata srpske elite.

[24] Vid. o naprednjacima: D. T. Bataković, "Nacija, država i demokratija. O političkim idejama Stojana Novakovića", u: A. Mitrović (ur.), Stojanu Novakoviću u spomen, Beograd, Srpska književna zadruga 1996, str.147-176

[25] G. Stokes, Politics as Development. The Emergence of Political Parties in Nineteenth-Century Serbia, Durham & London, Duke University Press 1990

[26] Na značaj uticaja francuskih na srpske radikale, posebno na sličnosti njihovih programa prvi je u srpskoj istoriografiji uočio V. Ninčić, Pera Todorović, Belgrade, Prosveta 1956, str. 68-75. Francuski uticaj je, na njegovom tragu, dalje razradjivao M. St. Protić, Radikali u Srbiji. Ideje i pokret 1881-1903, Beograd, Balkanološki institut SANU 1990, str. 70-74; idem, “The French Radical Party Movement. The Radical Party in Serbia. A Parallel Analysis of Ideologies”, R. B. Spence, L. L. Nelson (ed.), Scholar, Patriot, Mentor. Historical Essays in Honor of Dimitrije Djordjevic, Boulder/New York, Columbia University Press, 1992, str. 135-142.

[27] D. Djordjević, "Strani uticaji i balkanski ustavi u devetnaestom veku", Ogledi iz novije balkanske istorije, Beograd, Srpska književna zadruga 1989, str. 104-130. U ovom radu su izostavljeni odeljci iz moje teze koji se odnose na francuske ustavne uticaje na srpski konstitucionalizam.

[28] O političkoj geografiji francuskog biračkog tela, posebno agrarnih slojeva vid. E. Weber, Peasants into Frenchmen. The Modernization of Rural France, 1870-1914, Stanford, Stanford University Press 1976, str. 241-277.

[29] L. Perović, Srpski socijalisti XIX veka. prilog istoriji socijalističke misli, Beograd, Službeni list 1995.

[30] O političkim opredeljenjima francuskih seljaka, koja po pravilu naginju ga levici, često i republikanizmu, vid. R. R. Anderson, France 1870-1914.Politics and Society, London, Routlege & Kegan Paul 1977, str. 44-53.

[31] K. Kazer, "Typologie der Politischen Parteien Sudosteuropas in neunzehnten Jahrhundert", Osterreichische Osthefte, Wien 1985, str. 331-365; nav, kod: G. Stokes, Politics as Development, str. 370, fusnota br. 6.

[32] M.A.E., Correspondance politique, Serbie, vol. 13 (1892), No 1,Belgrade, 2 janvier 1892.

[34] Programme de Nancy, francuskih radikala iz 1907, dostupan je u: J.-T. Nordmann, La France radicale, Paris, Gallimard-Juillard 1977, str. 90-97

[35] Vid. opširnu dokumentaciju o moralizmu francuskih radikala i radikal-socijalsta na kongresnim istupanjima: A. Charpentier, Le parti radical et radical socialiste à travers ses congrès, Paris, M. Giard et E. Brière 1913.

[36] J. Žujović, Šta su zadaci srpske radikalne demokratije, Beograd, Štamparija Davidović 1911, str. 9-10

[38] M.A.E., Nouvelle série, Serbie, vol 5, n° 8, Belgrade, 21 janvier 1909.

[39] J. Skerlić, Feljtoni skice i govori, Beograd, Prosveta 1966, str. 66-67.

[40] P de Lanux, La Yougoslavie. La France et la Serbie, Paris, Payot 1916, str. 67-86.

[41] G. Stokes, Politics as Development. The Emergence of Political Parties in Nineteenth-Century Serbia, Durham & London, Duke University Press 1990