Dušan Korać

Manastir Hilandar i Srbi

Godina jubileja i proslave Hilandara se polako bliži kraju. Osma stogodišnjica osnivanja srpskog manastira na Svetoj Gori Atonskoj podstakla je neviđeno preduzetništvo u poklonjenju i proslavljanju, kako u široj kulturnoj tako i u užoj naučno-stručnoj javnosti. Ova svojevrsna “hilandaromanija”, pojava tako svojstvena modernim vremenima, doseći će svoj vrhunac početkom decembra, na manastirsku slavu. Do sada je proizvela zaista pravi rog izobilja: pune police knjiga, kompakt diskovi, koncerti, javna predavanja svih vrsta. Čak je i Beograd, pod pokroviteljstvom svoje gradske vlade, ustupio svoje mesto srpske stolice svetogorskom manastiru. Posetite srpsku prestonicu. Hilandar, srpska prestonica, glasio je pomalo začuđujući naslov letošnje multi-medijske manifestacije. Niz naučnih skupova održanih po svetu nadmašili su obimom i ozbiljnošću simpozijum u organizaciji SANU i svojom pompeznošću i kvalitetom izloženog materijala izložba u Galeriji SANU. U razumljivoj i nadasve plemenitoj želji da se učestvuje i doprinese zaista najvećem događaju u srpskoj kulturi poslednje decenije ovog stoleća, svako ko je ikako mogao da poveže svoj istraživački interes i rad sa bilo kojim aspektom manastirske istorije priložio je referat ili članak. Nažalost, bilo je izuzetno malo pokušaja da se istoriji manastira priđe šire, da se sveobuhvatno sintetizuju rezultati skoro stogodišnjeg ozbiljnog naučnog rada na proučavanju Hilandara.

More objavljenih radova svakako će olakšati i laicima i stručnjacima pristup već dobro znanim činjenicama iz istorije manastira. Saznali smo sve što je do sada rečeno o istoriji Hilandara, ali nismo uopšte dotakli pitanje mesta Hilandara u srpskoj istoriji, kako su ga Srbi, i običan narod i elita na vlasti doživljavali u različitim istorijskim okolnostima. Čini se stoga da je sada važnije zapitati se šta je Hilandar zaista značio različitim slojevima srpskog društva kroz istoriju i razmisliti o ulozi manastira u konceptualizovanju srpske istorije od njegovog osnivanja do našeg doba. U ovoj kratkoj analizi kao vrlo pogodan metod nudi se metafora ogledala, vrlo moderna u savremenoj istorijskoj nauci, opsednutoj metodologijom književne kritike, ali takođe i odavno prisutna u srpskoj kulturnoj tradiciji.

U jednostavnijem tumačenju ogledalo se pojavljuje kao direktni odraz, neposredno odslikavanje stvarnosti. Kao jedina srpska institucija koja je očuvala neprekinuti kontinuitet od svog osnivanja Hilandar čuva neprocenjivu građu za proučavanje srpske istorije i kulture u srednjem veku i turskim vremenima. U njemu je najvažniji arhiv srpskih srednjovekovnih dokumenata i rukopisa, najveća zbirka ikona, najočuvaniji manastirski kompleks; među piscima srpske srednjovekovne književnosti, arhiepiskopima srpske autokefalne crkve su preovlađivali su hilandarski monasi. Oni su delovali i kao čuvari tradicije i izvori pismenosti i obrazovanja sve do poznog osamnaestog veka. Bez hilandarskih riznica naše poznavanje srpske istorije bilo bi nezamislivo ograničeno.

Međutim, postoji i druga, manje direktna i “nevina” funkcija ogledala. Pokretljiva, stalno promenljiva priroda odraza pretvara ogledalo u tvorca predstava. U nestabilnom svetu ispunjenom mnogobrojnim, često protivurečnim perspektivama, ogledalo može da obrazuje svet, da bira i “zamrzne” jedan pogled na svet, da menja i definiše odraz. Drugim rečima, od samog nastanka Hilandar je služio kao model, kao idealni odraz, savršena slika onoga što bi srpska kultura i istorija trebalo da budu. Povratak Svetog Save u Srbiju sa kivotom Svetog Simeona predstavljao je “translaciju” u punom smislu reči. Druga sahrana Nemanjina u Studenici, njegovoj prvoj zadužbini, uspostavila je vrlo bliske duhovne veze između dva manastira. Sveti Sava je preneo najvažnije elemente novog kulta iz Hilandara - položaj groba, lokaciju Simeonove kelije, čak i čudotvornu lozu koja je rasla iz groba novog čudotvorca. Promenama u monaškom pravilu i uređenju svakodnevnog života u Studenici, majci srpskih crkava, izvedenim prema obrascu ustanovljenom za hilandarsko bratstvo, Sveti Sava je stvorio model za rađajuću srpsku crkvenu organizaciju. Život u manastirima koje osnovao širom Srbije kao sedišta novopostavljenih episkopa bio je organizovan prema hilandarskom tipiku. Većina episkopa, kao i skoro svi arhiepiskopi u sledećem stoleću odškolovani su i proveli bar neko vreme u Hilandaru.

Crkvena i manastirska politika kralja Milutina i cara Stefana Dušana iskazuju slično isticanje uloge Hilandara kao modela za organizovanje ustanova u Srbiji. U manastirskom kompleksu Svetog Stefana u Banjskoj, glavnoj zadužbini kralja Milutina, vrlo su prepoznatljivi svetogorski obrasci. Nije slučajno da je glavni “arhitekta” manastira Banjske, kao i drugih najvažnijih crkvenih poduhvata kralja Milutina, bio potonji arhiepiskop Danilo Drugi, jedan od najznačajnijih hilandarskih igumana. Danilo je značajno promenio i izgled sedišta srpske crkve u Peći. Značajna graditeljska aktivnost u kompleksu pećkog manastira izvedena je po idejama i obrascima koje je doneo u Srbiju sa Atosa (mnoge od njih, svakako, potekle su iz Carigrada). Danilo je u srce Srbije doveo i vizantijske monahe, sagradio im kapelu i ustanovio redovno bogosluženje na grčkom. Bio je to očito još jedan korak u uzdizanju srpske crkve od lokalne do svetske (u pravoslavnom smislu, naravno).

Sledeći svoje carske ambicije Stefan Dušan je postao najveći dobročinitelj Hilandara među svim Nemanjićima. Srpskom manastiru na Svetoj Gori prvi srpski car poklonio je ogromne zemljišne posede i značajan godišnji novčani prihod. Građenje manastira svetih Arhanđela i odnose između Hilandara i careve glavne zadužbine kod Prizrena treba gledati u kontekstu oblikovanja njegove carske ideologije.

U epohi posle Nemanjića svaki iole značajniji srpski oblasni gospodar je održavao vrlo bliske i pažljivo izgrađene veze sa srpskim manastirom na Svetoj Gori, uključujući i poslednje među Brankovićima, uveliko posle pada Srbije pod tursku vlast. Prihvatanje svetogorskih modela doseglo je svoj vrhunac posle Kosovske bitke, u srpskoj Despotovini (na primer: ideje i ostvarenja tzv. Moravske škole).

Znači, od samog osnivanja Nemanjićke Srbije pa sve do kraja srednjovekovne istorije (poslednji Branković sahranjen je, kao monah Gerasim u Hilandaru) slika i odraz Hilandara služili su kao model koji je Srbija težila da sledi na svom putu od provincijalnog ka prestoničkom, od lokalnog ka univerzalnom.

Na sasvim drugom nivou, među običnim narodom, predstava i doživljaj Hilandara svakako nisu bili zasnovani na pisanom tekstu. Književna elita nije mogla nikako da utiče na konceptualizaciju narodno iskustva. Zasnovana na usmenoj tradiciji, narodna predstava o Hilandaru u toku turskog perioda bila je prevashodno vizuelna - kao što to odlično pokazuju poznati primeri iz narodnih pesama (posebno u Miloš u Latinima: “Vi ste mudri, gospodo latinska, jeste mudri, ali zborite ludo: da vi znate naše namastire, naših slavnih cara zadužbine, kakvi su i koliki li su; da vidite čudo neviđeno, Bijel Vilindar usred Gore Svete, zadužbinu Save svetitelja, i njegova oca Simeuna,..). Narodna tradicija je očito čuvala posebno mesto u srpskoj nacionalnoj svesti za manastir Hilandar.

Društvena elita se ponovo pojavljuje kao čuvar tradicije u moderna vremena. Kralj Aleksandar Obrenović je posetio Hilandar, otkupio ga iz velikih dugova, i tamo primio dragoceni poklon: Miroslavljevo jevanđelje i osnivačke povelje manastira. Hilandarski monasi, čuvari nacionalne riznice, vratili su najdragocenije predmete vaskrsloj Srbiji. U tom savremenom činu “translacije” umesto svetačkih moštiju preneti su predmeti kojima su se klanjali poklonici pozitivizma i novoosnovanih nacionalnih institucija. I u ovoj godini jubileja stvara se idealni odraz srpske istorije: intenzivni radovi na obnovi mnogih srednjovekovnih spomenika u hilandarskom kompleksu treba da dovedu manastir u “pravi” oblik pre 4. decembra.

Po jednoj arabljanskoj legendi čuveni Faros u Aleksandriji nije imao vatru na svome visokom vrhu, već yinovsko ogledalo u kojem se ogledao ceo Egipat i veliki gradovi preko mora. Možemo sa pravom reći da je Hilandar služio i kao ogledalo koje je odražavalo idealnu sliku Srbije upućenu spoljnjem svetu. Prefinjeni rad Svetog Save i Simeona Nemanje na osnivanju ustanove koja “će pružiti luku spasenja narodu otačastva svog” imao je svakako i drugu svrhu. Hilandar je odslikavao predstavu Srbije kao moćne i zrele države, kulturno i duhovno ravnopravne ostalim članicama Vizantijskog Komonvelta. Naročito važna za stvaranje snažne predstave idealne Srbije bila je delatnost kralja Milutina na potpunoj reorganizaciji manastira. Gospodar Balkana, carev zet, ktitor više od četrdeset crkava, uključujući i srpski manastir u Jerusalimu, Milutin je iz osnova obnovio Hilandar, u svoj veličini i sjaju. Manastir je postao mesto gde su srpske pretenzije na vizantijski svet i nasleđe našle svoju vizuelnu konceptualizaciju i izraz. Od vremena kralja Milutina svetogorski dokumenti spominju Hilandar kao “manastir Srba”. Stefan Dušan je po svom krunisanju za cara posetio Svetu Goru, kao jedini pravoslavni car koji je to ikada učinio, i svojom velikom darežljivošću i usrdnom željom da izađe u susret svim monaškim zahtevima stvarao idealnu sliku o srpkom carstvu.

Hilandarski monasi su nastavili da izgrađuju takve predstave i posle turskih osvajanja. Na samom početku 16. veka, u svojim uzaludnim pokušajima da obnovi srpsku državnost despot Pavle Bakić, u svojim obraćanjima habsburškom dvoru, poziva se na svoju prepisku sa hilandarskim bratstvom kao na primer ogorčenog i snažnog anti-turskog osećanja među Srbima. U nastojanjima da obezbede pomoć Ivana Groznog za svoj osiromašeni manastir sredinom istog stoleća Hilandarci su predstavili Caru sve Rusije sliku slavne srpske istorije i moćnih i bogobojaznih srpskih kraljeva zajedno sa mučnim predstavama njihovog trenutnog zlostavljanja od strane osmanskih vlasti. Gorko su se žalili Ivanu Groznom i na svoju svetogorsku sabraću, grčke monahe. Čini se da na percepciju Hilandara među domaćim Grcima nije mnogo uticala predstava koju su njegovi ktitori i monasi pokušavali da stvore. Manastir je nazvan manastir Srba tek posle Milutinove velike graditeljske delatnosti, ali je takođe tako nazivan i u negativnom kontekstu neprestanih sudskih sporova oko manastirskih poseda. I mnogi drugi svetogorski manastiri, naročito tokom petnaestog i šesnaestog stoleća bili su u srpskim rukama, ali to nije ostavilo ni najmanjeg traga u svetogorskoj tradiciji. Savremena grčka percepcija da je Hilandar grčki manastir, bez obzira na istoriju i etnički sastav monaha, naime samo jedna od svetogorskih zajednica, odražava razvoj savremene grčke nacionalne svesti u toku devetnaestog veka, koja je kao i u ostalim balkanskim državama i dalje osnova svakog političkog diskursa. Takvo shvatanje je bilo više nego očigledno u konceptualizaciji grandiozne svetogorske izložbe organizovane prošle godine u Solunu.

U pokušaju da ocenimo savremenu opsednutost Hilandarom srpske kulture, i učene i popularne, treba da se prisetimo da ogledalo uvek odslikava samo ono što posmatrač donosi pred njega. Ovogodišnja proslava je svojom učenošću, organizacijom, tehnološkom savremenošću svakako primerena veličini stoleća u kojem živimo. Međutim, zrelost jednog naroda se ne meri samo prema standardima epohe, već prevashodno prema njegovoj sposobnosti da sagleda sopstvenu istoriju i izvuče pouke. Ostaviću savremenim istoričarima da na kraju ovog stoleća zaključe šta je poslednjih sto godina donelo Srbima za uzvrat nevoljama kojima su izloženi: fizičkom i duhovnom genocidu, gubitku nacionalnih teritorija, uništenim generacijama, proćerdanim idealima i obogaljenim nacionalnim programima. Zanimljivo je pogledati kako ovogodišnja pompezna proslava izgleda u poređenju sa svim prethodnim stogodišnjicama. Kraj prvog stoleća svog postojanja Hilandar je dočekao u prosperitetu kao i srpska država- carski zet, uspešan u spoljnoj politici, najveći mecena i graditelj na poluostrvu, kralj Milutin je taj koji je manastiru dao današnji izgled. Sto godina kasnije svet je za Srbe izgledao mnogo mračnije - posle maričke i kosovske, ali i bitaka na Rovinama i kod Nikopolja, bilo je jasno da su Turci novi gospodari Balkana, sin kneza novomučenika je kao vazal ratovao za sultana, kneževa kćerka bila u Bajazitovom haremu, a monahinja Jefimija vezla gorke reči na pokrovu Lazarevom. U vreme sledeće stogodišnjice, na kraju petnaestog veka srpske državnosti i samostalne crkve više nije bilo, borba za preživljavanje i očuvanje tradicije je uveliko počela. Sledeću stogodišnjicu Srbi su dočekali sa spaljenim moštima osnivača Hilandara i srpske crkve, samo četiri godine posle Sinan-pašine lomače na Vračaru, a eksodus Srba na zapad i sever je uveliko tekao. Svoje peto stoleće Hilandar je navršio u deceniji velike seobe i povlačenja iz Stare Srbije preko Save i Dunava i razaranja srpskih svetinja u neuobičajenom obimu. Sledeća stogodišnjica je zatekla Srbe sa probuđenom nadom u obnovu srpske države, u ekonomski probuđenoj Srbiji i učvršćenim srpskim ustanovama pod Habzburzima. Za prošlu stogodišnjicu srpski kralj je posetio Hilandar, pomogao mu u materijalnim nevoljama i poveo brigu o vaskrsloj Srbiji, nabijenoj energijom skupljanom stolećima i spremnoj da se vrati u punom sjaju na kartu Evrope.

Kroz osam stoleća od svog osnivanja manastir Hilandar je kao aleksandrijski svetionik odslikavao srpski sjaj i slavu i, nažalost, mnogo, mnogo duže i više nedaće i muke kroz koje su Srbi prolazili. U sadašnje vreme duboke krize svog nacionalnog identiteta Srbi bi trebalo da pokušaju da ponovo definišu svoje osnovne kulturne i istorijske vrednosti. Nije dovoljno slaviti jubilej i gledati u Hilandar kao u prestonicu idealne Srbije. Treba detaljno i sveobuhvatno istražiti očito još uvek važnu ulogu Hilandara kao ogledala srpske istorije. Krajem dvadesetog veka Srbi su se okružili raznim ogledalima, poslednjih godina naročito onima koja pre pripadaju jeftinim vašarskim kućama smeha nego li zdravoj domaćinskoj kući. Ova proslava je ipak pokazala da i ono hilandarsko još uvek visi na važnom zidu. Jedno daleko veće i važnije, zapravo ključno pitanje ipak izmiče istoričaru. U srednjevekovna i turska vremena slika idealne Srbije koja se ogledala ne samo kroz Hilandar bila je kristalno jasna i nesporna i društvenoj eliti i prostom narodu. Da li Srbi kao narod znaju kakvom idealnom odrazu streme danas, dok tako vrlo slave osam stotina godina od nastanka svetogorske zadužbine Svetog Save i Svetog Simeona?